Тренутна химна Црне Горе, Ој, свијетла мајска зоро, издвојена је у посебан одељак. Наиме, садашња црногорска химна представља обраду изворног текста народне српске песме Ој, јунаштва свијетла зоро, чији први помен потиче из 1863. године, када је изведена у Београду, у склопу драме Бој на Грахову, коју су написали Јован Цар и Обрад Витковић.[1][2] После стицања независности Црне Горе 2006, током јавне расправе о избору химне, покренута су бројна питања о знатним одступањима званично усвојеног наслова и текста у односу на изворне облике. Између осталог, одлучено је да се као трећа и четврта строфа званичног текста химне усвоје делови песме Вјечна наша, коју је 1944. године испевао црногорски правник и политичар Секула Дрљевић, познат по својим фашистичким ставовима.[3]
Незванична државна химна. Востани Сербије је била једна од првих српских песама химнистичког карактера, настала непосредно пред почетак Првог српског устанка, а њен творац је Доситеј Обрадовић.[4] Ова песма није имала композицију, те је на скуповима и у свечаним моментима само декламована.[5] Песма је штампана у Венецији 1804. а прештампана је 1833. у Београду, као додатак Доситејевој аутобиографији Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића, а објављена је и 1911. у склопу сабраних Доситејевих дела. Песма је имала седам строфа и рефрен који се понављао након сваке строфе. Прве две строфе песме добиле су касније савремену мелодијску обраду у аранжманима тројице српских композитора.[6]
Било је у плану да буде државна химна. Кнез Михаило Обреновић имао је за циљ да Србија добије своју званичну химну. Посао је поверио тадашњем начелнику у министарству просвете и црквених дела Љубомиру Ненадовићу. Он је упутио писмо песнику Ђури Јакшићу, 1864. године, с предлогом да напише стихове прве српске химне. Међутим, Јакшић није одговорио на писмо. Потом су послата писма свим виђенијим песницима тог времена, али опет није дошло до решења. Ненадовић је потом оптужен за мито.[5] Следеће 1865. године, на захтев владе, стихове је написао Јован Јовановић Змај. Компоновање је поверено Корнелију Станковићу, који је био на самрти. Међутим, њихова химна никада није изведена и губи јој се траг.[5][7]
Прва званична државна химна. Спада међу старије химне у свету. Поред тога, по оцени тадашњих међународних ауторитета из бранше, уврштена је међу најлепшим светским химнама. Наиме, уочи Другог светског рата, на великом међународном скупу Музичке конфедерације, одржаном у Паризу, ова српска химна је проглашена за једну од три најлепше на свету.[8] После убиства кнеза Михаила, на престо је 1872. ступио Милан Обреновић који је прослављао пунолетство. Тада је наручио позоришни комад од управника Народног позоришта у Београду, Јована Ђорђевића, који је брзо написао и представио драму Маркова сабља (с циљем величања српске историје и династије Обреновић) и у оквиру ње песму Боже правде, за коју је музику компоновао Словенац Даворин Јенко. Убрзо је Ђорђевићева песма међу народом стекла већу популарност од самог комада и 1882, поводом Милановог устоличења за српског краља, Ђорђевић је текст прерадио и тако је његова нова верзија постала прва званична химна Србије.[7][9] Године 1903, након Мајског преврата, гаси се династија Обреновић и на чело Србије дошли су Карађорђевићи. Нови српски краљ Петар I желео је да промени државна обележја, па и химну, по мери Карађорђевића. Аустријски композитор из Беча, Август Штол, саставио је песму за српског краља. Петру се композиција није свидела. Безуспешно су пролазили и разни конкурси у којима су учествовали многи српски песници (одбијен је био и Алекса Шантић). На крају је 1909. одлучено да се поново озваничи химна Боже правде, с мањим изменама текста.[5][7][9]
Незванична државна химна.[10] Првобитно названа Србији, песма Ој Србијо мила мати први пут је објављена 1860. а написао ју је новосадски песник Лука Сарић. Чешки композитор Војтех Шистек стигао је у Србију 1887. Музику на стихове Луке Сарића компоновао је 1891.[11] Током Другог светског рата коришћена је као химна Владе народног спасаМилана Недића за време немачке окупације Србије (1941—1944).[12]
Србија је своја државна знамења решила да обнови 2004. То се односило и на химну; препорука о коришћењу грба, заставе и химне Републике Србије, усвојена је једногласно у Народној скупштини Србије 2004.[13] Након одвајања Црне Горе из заједнице СЦГ и службено је одлучено да нова званична химна, установљена 7. чланом Устава Републике Србије, постане Боже правде. Пошто је Србија по уређењу република, усвојена верзија химне је претрпела највише измена у својој повести будући да су сви стихови који су имали монархистички призвук или уклоњени или замењени.[4][14]
Уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. поставило је и питање коришћења државне химне. Иако није било службеног закона о истој, спојене су народне химне сва три јужнословенска народа и образована је химна Краљевине СХС/Југославије. Певани су стихови Боже правде, затим стихови хрватске песме Лијепа наша домовино и потом словеначке песме Напреј застава славе, све с првим и последњим строфама.[15] Оркестрацију нове химне урадио је композитор Станислав Бинички.[16] Из стихова српске химне, избачен је придев „српски” и замењен са „наш”.[4] Овим је и званично и практично Србија остала без своје химне. Капитулацијом и нестанком Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. нестала је и преуређења национална српско-хрватско-словеначка химна.[15]
Песму је написао Словак Самуел-Само Томашик 1834, у време панславистичког покрета. Песми је најпре дао име Хеј, Словаци и написао је да се она пева на мелодију пољске песме Jeszczе Polska nie zginela. Касније је променио име песме и посветио је свим Словенима. Томашикова песма се брзо проширила и постала је песма националног позива на јединство у свим словенским земљама.[15] Хеј, Словени је била свечана песма Народноослободилачке борбе и изведена је на првом и другом заседањуАВНОЈ-а. Антикраљевски расположени партизани укинули су химну Краљевине Југославије и прихватили су Хеј, Словени. Међутим, она није била званично усвојена. Због недостатака у песми, већ 1946. расписан је конкурс за текст нове југословенске химне. Ни овај конкурс није донео жељене резултате (нису прихваћена решења Чедомира Миндеровића, Мире Алечковић, Николе Херцигоње...). Уставом СФРЈ из 1974. први пут се спомиње постојање химне, али без њеног назива. Законом о употреби грба, заставе и химне СФРЈ од 1977. службено је уређен статус химне Хеј Словени када је озваничена њена привремена употреба док се не утврди нова химна. Тек је 1988, посебним амандманом на савезни устав, Хеј, Словени постала званична химна СФР Југославије.[4][7][15]
Након почетка распада Југославије и сецесије република почетком 1990-их, Хеј, Словени је поново постала државна химна и појавила се у Уставу СРЈ из 1992.[15] На референдуму из 1992, на коме се одлучивало о будућим државним симболима Србије, између песама Востани Сербије, Боже правде и Марша на Дрину, изгласан је управо потоњи марш. Међутим, ова одлука није званично усвојена.[4]
Сва државна обележја из доба СР Југославије су задржана, па тако и химна Хеј, Словени, пошто није донет споразум око националних симбола нове државе. Постојала је намера да се она замени за комбинацију српске и црногорске националне химне, Боже правде и Ој, свијетла мајска зоро. Договор Србије и Црне Горе био је постигнут, па се прибегло техничким детаљима. Посао аранжирања је одрадио композитор Слободан Марковић. али то није учињено. Против тога је била Српска православна црква, на челу с патријархом Павлом, кога су послушали и посланици владајуће већине из СНП-а, па није било већине за усвајање. Тадашњи патријарх је у писму надлежнима, између осталог, објаснио да је предлог химне „кентаур којим неко жели да се наруга Црној Гори, Србији и достојанству народа”.[17][18] Претходно су пропали покушаји да нова химна заједнице буде црногорска традиционална песма Онамо, ’намо! из раздобља владавине Николе I Петровића Његоша.[17]
Прва званична државна химна Црне Горе. Кнез Никола I Петровић Његош званично је прогласио Убавој нам Црној Гори државном химном 1870, након њеног првог јавног извођења на престоном Цетињу. Пет година раније, српски песник и свештеник Јован Сундечић написао је текст, а музику је компоновао Јован Ђуров Иванишевић, инспирисан мелодијом светосавске песме Ускликнимо с љубављу.[19] Традиционалне химне Онамо, ’намо! и Ој, јунаштва свијетла зоро биле су популарне, али нису биле и националне химне.
Након што је Црна Гора уздигнута на ранг краљевине, Убавој нам Црној Гори остала је државна химна, уз то да је стих у коме се спомиње „књаз Никола” промењен у „краљ Никола”.
Изворна песма Ој, свијетле мајске зоре настала је обрадом народне песме Ој, јунаштва свијетла зоро, чији први помен потиче из 1863, када је изведена у Београду, у склопу драме Бој на Грахову, коју су написали Јован Цар (отац познатог српског књижевника Марка Цара) и Обрад Витковић.[1][2][20] Накнадним прерадама, првобитни текст је мењан путем скраћивања и(ли) додавања разних стихова или читавих строфа, што је узроковало настанком бројних варијанти које у мањој или већој мери одступају од изворног текста. Претпоставља се да је помен месеца маја својевремено унет у једну од верзија ове песме у спомен на долазак фашисте Секуле Дрљевића у Црну Гору из НДХ 1941.[21]
Године 1992, у Сарајеву, тадашња Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини је донела Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. Проглашена је Република на подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких целина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен током Другог светског рата.
Српска Крајина је постојала између 1991. и 1995. и основана је на територији Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Званична химна Републике Српске Крајине (РСК) била је Боже правде. Према усвојеном уставу из 1991. године, одређени су државни симболи — застава, грб и химна.[24] Незванична химна РСК, која беше прилично популарна међу тамошњим народом, била је модификована верзија четничке песме Соколови, сиви тићи.[25]
Претпоставља се да је Песн Светитељу Сави архиепископу сербскоме, тј. Химна Светом Сави, настала у Срему или крајем XVIII столећа или у раздобљу 1804—1817. године. Првобитан рукопис није сачуван, већ само препис из 1832. који је донео кувеждински јеромонах Силвестер Вучковић. Према неким изворима, управо је у Кувежедину химна и настала и певала се у манастирској цркви посвећеној Светом Сави и Светом Симеону. За годину настанка негде се чак наводи и 1735. Највероватније је писац ове химне био монах. Песма је дуго преписивана Васи Живковићи, свештенику из Новог Сада. Као творци се помињу још и Павле Стаматовић и Јован Григоријевић (обојица свештена лица).[26] И поред недостатка података о творцу и настанку, ова химна сматра се једном од најстаријих српских химни, заједно с Востани Сербије. Једна од првих верзија светосавске химне, под називом Воскликнем љубовљу, могла се пронаћи у зборницима српског историчара Данила Медаковића и у типографији епископа будимскогПлатона Атанацковића, штампаном у Новом Саду шездесетих година XIX века.[27] Први нотни запис Светосавске химне забележио је Корнелије Станковић, после једне светосавске прославе у Бечу 1858.[26] Најранији почеци у прослављању живота Светога Саве у школама везани су за Земун и 1812. Тада је основан школски фонд, баш за ову намену. Те године, 27. јануара, први пут је обележен као школска слава, Савиндан. Сама светосавска химна претрпела је доста измена, прво превођењем с црквенословенског на српски, а затим и изменама и допунама стихова.[27][28]
Корнелије Станковић је био један од најпознатијих српских композитора XIX столећа. Музички је обрадио Химну Светом Сави, а пред смрт је искомпоновао никад неизведену химну Кнежевине Србије.
