Њена прва књига, Niederungen (Надирс), објављена је у Румунији на немачком језику 1982. године, а добила је награду Централног комитета Савеза комунистичке омладине . Књига је била о дечјем погледу на немачко-културни Банат.[10] Неки чланови банатске швапске заједнице критиковали су Милерову да је „прљала сопствено порекло” својим несимпатичним приказом сеоског живота.[11] Милер је био члан Актионсгруппе Банат, групе писаца немачког говорног подручја у Румунији који су подржавали слободу говора због цензуре са којом су се суочавали под владом Николаеа Чаушескуа, а њена дела баве се овим питањима.[12][13] Раду Тину, службеник Секуритатеа задужен за њен случај, негира да је икада претрпела било какав прогон,[14] тврдњи којој се супротставља Милериној верзија њеног (текућег) прогона у чланку објављеном у њемачком недјељнику Die Zeit у јулу 2009.
Након што јој је одбијена дозвола да емигрира у Западну Немачку 1985. године, Милер је коначно дозвољено да оде заједно са својим тадашњим мужем, романописцем Рихардом Вагнером, 1987. године, и настанили су се у Западном Берлину, где обоје и даље живе.[15] Наредних година држала је предавања на универзитетима у Немачкој и иностранству. Милер је 1995. године изабрана за члана Deutsche Akademie für Sprache und Dichtungг, а затим су уследиле и друге академске и почасне функције. Године 1997. повукла се из немачког ПЕН центра у знак протеста због спајања са огранком бивше Демократске Републике Немачке. У јулу 2008, Милер је послала критичко отворено писмо тадашњем председнику Румунског културног института као реакцију на моралну и финансијску подршку коју је институт пружио двојици бивших обавештајаца Секуритатеа који су учествовали на Румунско-немачкој летњој школи.[16]
Критичар Денис Шек је описао како је посетио књижевницу у њеној кући у Берлину и видео да је њен сто садржи фиоку пуну појединачних слова исечених из новина које је у потпуности уништила током процеса. Схвативши да је она користила писма за писање текстова,[17] он је осетио да је „ушао у радионицу правог песника“.[18]
Године 2009. Милер је остварила највећи међународни успех у каријери. Њен роман Atemschaukel (објављен на енглеском као Анђео глади) номинован је за Deutscher Buchpreis (Немачка књижевна награда) и освојио је награду Франц Верфел за људска права.[19] У овој књизи Милер описује пут младића који је послат гулаг у Совјетском Савезу, што је била судбина многих Немаца у Трансилванији после Другог светског рата. Инспирисана је искуством песника Оскара Пастиора, чија је сећања бележила, као и оним што се догодило њеној мајци.
Октобра 2009. Шведска академија је објавила одлуку да те године додели Нобелову награду за књижевност Херти Милер „који, уз концентрацију поезије и искрености прозе, осликава пејзаж лишених”.[20] Академија је упоредила њен стил и употребу немачког, као језика мањине, са радом Франца Кафке и истакла је утицај Кафке на Милер. Награда се поклопила са 20. годишњицом пада комунизма. Михаел Кругер, директор издавачке куће у којој објављује Херта Милер, рекао је: „Додељивањем награде Херти Милер, која је одрасла у мањини која говори немачки у Румунији, комитет је одао признање аутору који одбија да дозволи да нехумана страна живота у комунизму буде заборављена.[21]
Милер је 2012. прокоментарисала доделу Нобелове награде Мо Јен рекавши да је Шведска академија очигледно изабрала аутора који „слави цензуру“.[22][23]
Дана 6. јула 2020. сада непостојећи налог на Твитеру објавио је лажну вест о смрти Херте Милер, што је њен издавач одмах демантовао.[24]
Херта Милер је написала предговор за прву публикацију поезије Лиу Сја, супруге затвореног добитника Нобелове награде за мир Лиу Сјаобоа, 2015.[25] Она је такође превела и прочитала неколико песама Лиу Сја 2014.[26] Четврто гдецембра 2017, кинески дисидент Лиао Јиву је на Фејсбуку поставио фотографију писма Херти Милер од Лиу Сја у облику песме, где је Лиу Сја рекла да луди због свог усамљеничког живота.[27]
Иако је Милер изнела мало података о конкретним људима или књигама који су утицали на њу, она је истакла значај универзитетских студија немачке и румунске књижевности, а посебно контраста између два језика. „Два језика“, наводила је, „различито гледају чак и на биљке и имају различите обичаје. Румунска народна музика је била још један утицај: „Када сам први пут чула Марију Танасе, звучала ми је невероватно, то је било први пут да сам заиста осетила шта значи фолклор. Румунска народна музика је повезана са постојањем на веома смислен начин.“[28]
Niederungen, кратке приче, цензурисана верзија објављена је у Букурешту, 1982; нецензурисана верзија објављена у Немачкој, 1984. Преведена као Nadirs, Sieglinde Lug (University of Nebraska Press, 1999)[30]
Hunger und Seide (Hunger and Silk), есеји, Reinbek bei Hamburg, 1995.
In der Falle (In a Trap), Göttingen 1996.
Heute wär ich mir lieber nicht begegnet, Reinbek bei Hamburg, 1997. Преведена као The Appointment од стране Michael Hulse и Филипа Боема (Metropolitan Books/Picador, 2001)
Der fremde Blick oder Das Leben ist ein Furz in der Laterne (The Foreign View, or Life Is a Fart in a Lantern), Göttingen, 1999
Heimat ist das, was gesprochen wird (Home Is What Is Spoken There), Blieskastel, 2001.
A Good Person Is Worth as Much as a Piece of Bread, foreword to Kent Klich's Children of Ceausescu, издавач Journal, 2001 и Umbrage Editions, 2001.
Der König verneigt sich und tötet (The King Bows and Kills), есеји, Минхен, 2003.
Atemschaukel, Минхен, 2009. Преведена као The Hunger Angel од стране Филипа Боема (Metropolitan Books, 2012)[33]
Immer derselbe Schnee und immer derselbe Onkel, 2011.
^Due to Scheck's many grammar and vocabulary errors in the interview, it can be assumed Scheck didn't really mean "from those letters she was recombining her own literary texts" (3'45") and instead meant she was recombining the letters to write texts.
^„"An Evening with Herta Müller"”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2009. г. Приступљено 02. 12. 2023., Radio Romania International, 17 August 2007. Retrieved 26 January 2012.
Thomas Daum (ed.), Herta Müller, Frankfurt am Main 2003.
Norbert Otto Eke (ed.), Die erfundene Wahrnehmung, Paderborn 1991.
Valentina Glajar, The Discourse of Discontent: Politics and Dictatorship in Hert Müller's Herztier. The German Legacy in East Central Europe. As Recorded in Recent German Language Literature Ed. Valentina Glajar. Camden House, Rochester NY 2004. 115–160.
Valentina Glajar, Banat-Swabian, Romanian, and German: Conflicting Identities in Herta Muller's Herztier. Monatshefte 89.4 (Winter 1997): 521–540.
Maria S. Grewe, Imagining the East: Some Thoughts on Contemporary Minority Literature in Germany and Exoticist Discourse in Literary Criticism. Germany and the Imagined East. Ed. Lee Roberts. Cambridge, 2005.
Maria S. Grewe, Estranging Poetic: On the Poetic of the Foreign in Select Works by Herta Müller and Yoko Tawada, New York: Columbia UP, 2009.
Brigid Haines and Margaret Littler. Contemporary German Women's Writing: Changing the Subject. Oxford: Oxford University Press., 2004.
Brigid Haines (ed.), Herta Müller. Cardiff 1998.
Martin A. Hainz, Den eigenen Augen blind vertrauen? Über Rumänien. Der Hammer – Die Zeitung der Alten Schmiede 2 (Nov. 2004): 5–6.
Herta Haupt-Cucuiu: Eine Poesie der Sinne [A Poetry of the Senses], Paderborn, 1996.
Ralph Köhnen (ed.), Der Druck der Erfahrung treibt die Sprache in die Dichtung: Bildlickeit in Texten Herta Müllers, Frankfurt am Main: Peter Lang, 1997.
Lyn Marven (2005). Body and Narrative in Contemporary Literatures in German: Herta Müller, Libuse Moníková, Kerstin Hensel. Oxford: Oxford University Press.
Grazziella Predoiu. Faszination und Provokation bei Herta Müller., Frankfurt am Main, 2000.
Diana Schuster (2004). Die Banater Autorengruppe: Selbstdarstellung und Rezeption in Rumänien und Deutschland. Konstanz: Hartung-Gorre-Verlag.
Carmen Wagner. Sprache und Identität.. Oldenburg, 2002.
.jpg)
