Манастир Јошаница

Манастир Јошаница
Манастир Јошаница
	Манастир Јошаница
Опште информације
Место	Јошанички Прњавор
Општина	Јагодина
Држава	Србија
Координате	43° 58′ 33.83″ N 21° 8′ 28.28″ E / 43.9760639° С; 21.1411889° И
	Манастир Јошаница Манастир Јошаница на карти Србије
Време настанка	14. век
Тип културног добра	Споменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

Манастир Јошаница припада епархији шумадијској Српске православне цркве, потиче из доба кнеза Лазара (14. век) и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Положај и прошлост

Смештен је у клисури истоимене речице у подножју планине Црни врх, у близини села Јошанички Прњавор^[1], око 10 km од Јагодине. Манастирски храм посвећен је светом Николи.

Током свог постојања више пута је рушен и изнова обнављан. Његова историја може се пратити тек од XVII века^[1]. Османлије су га спалили крајем XVII века. Великим напорима јеромонаха Аксентија Теодоровића, свештеника Јована Поповића и кнезова Добросава и Бошка манастир је обновљен 1786. године. Како се манастир налазио у близини Цариградског друма У време Аустријско-турског рата, у Србији Кочине крајине, почетком 1788. капетан Коча Анђелковић, као један од вођа устанка, свој главни штаб је сместио у Јошаницу. На пролеће 1788. у јошаничкој клисури дошло је до окршаја између турске војске и устаника. Када се Коча повукао у дубину црновршког подгора, Турци су упали у манастир и запалили га. У противнападу Коча је успео да поврати манастир, али се касније истог лета, склонио из Србије, па су Турци Јошаницу још једном похарали и запалили. По завршетку рата, након Свиштовског мира 1791. године, почела је његова обнова. Обновитељи манастира, игуман Алексије и протопоп Јован Поповић, као и јошанички духовник Глигорије су учествовали у борбама Кочине крајине.

Манастир је поново страдао током Првог српског устанка. Током Другог српског устанка у Јошаници су се састали (1815) кнез Милош и Митрополит београдски Мелентије са великим везиром Марашли Али-пашом ради договора о миру. Због удела у ослободилачким ратовима, кнез Милош је овом манастиру 1832. године поклонио три звона.

Године 1851. манастир је обновљен и дограђена је припрата, а 1885, обновљени су манастирски конаци. У српско-турском рату 1876/77. године, у конацима је била болница.

Манастирска црква

Манастирска црква је грађена у моравском стилу. Основа је једнобродна и издужена са главним кубетом. Мало кубе налази се изнад пронаоса. Засведена је полуобличастим сводом. Због дотрајалости припрата је срушена 1946. године.

У комплексу манастира посебно место припада породичној гробници кнеза Милоја Теодоровића, војводе левачког, који је предводио устанике јагодинског и беличког краја у оба српска устанка 1804—1815. Такође, у манастиру постоји и споменик српским ратницима из ратова 1912—1918, на коме су уклесани стихови Војислава Илића Млађег.

Манастир Јошаница је генерално обновљен од (1960—1970) у време игумана Христифора Обрадовића и епископа шумадијског Валеријана Стефановића.

Галерија

гроб Милоја Тодоровића

Види још

Списак манастира Српске православне цркве

Референце

^ ^а ^б Споменици културе: Манастир Јошаница, Приступљено 13. фебруар 2013.

Литература

М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 182—183.
Ј. Вујић, Путешествије по Сербији I, Београд 1902, 131.
С. Мијатовић, Белица, Српски етнолошки зборник LIX, Београд 1949, 127—128.
В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 136.
В. Кораћ-Н. Петровић, Манастир Јошаница, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 162—163.
Д. Дачић, Манастир Јошаница, Гласник, службени лист СПЦ, 1958, 28.
П. Пајкић, О историји манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 117—118.
Р. Прокић, Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури цркве манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 119—128.
Р. Николић, Прилог проучавању живописа манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 129—143.
Р. Гашић, Конзервација живописа манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 145—147.
Д. Кашић, Цркве у крушевачком крају до Првог српског устанка, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 99.
В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1975, 98, 224, слика 105.
П. Пајкић, Неки проблеми реконструкције споменика у Шумадији и Поморављу, Зборник заштите споменика културе, књ. XXVI—XXVII, Београд 1980, 27.
Амфилохије (Радовић), јеромонах, Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века, Споменица о шестој стогодишњици манастира Раванице, Београд 1981, 125.
Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига.
Е. Радуловић, Скупина моравских споменика без бочних кохни, Крушевачки зборник 4, Крушевац 1988/89, 52-54.
Б. Цветковић, Прилог најстаријој историји манастира Јошанице, Зограф 24, Београд 1995, 70-77.
В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 13, 96, 110, 160, 175, 176, 178, 181, 216.
П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947—1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 191—197.
Р. Прокић, Посебност архитектуре цркве Светог Николе манастира Јошанице, Српска православна епархија шумадијска 1999, Шематизам, Крагујевац 2000, 149—153.
С. Петковић, Животи пустињака у сликарству манастира Јошанице с краја XIV века, Календар Црква за 2000. годину, Београд, 77-83.