Мајда Потокар

Мајда Потокар
Лични подаци
Датум рођења	(1930-03-01)1. март 1930.
Место рођења	Љубљана, Краљевина Југославија
Датум смрти	25. март 2001.(2001-03-25) (71 год.)
Место смрти	Љубљана, Словенија
Занимање	глумица
Веза до IMDb-а

Мајда Потокар (Љубљана, 1. март 1930 — Љубљана, 25. март 2001) била је словеначка и југословенска позоришна и телевизијска глумица.

Рођена је 1. марта 1930. године у Љубљани, Словенија. Отац јој је био глумац, Лојзе Потокар.

Завршила је Академију за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. Дипломирала је 1952. године и постала члан Словеначког Народног позоришта љубљанске „Драме“.^[1] У словеначком позоришту остала је да ради до пензије 1990. године.

Радила је са многим словеначким режисерима. Највише је сарађивала са Францом Штиглицом у чијим је филмовима играла. Глумила је улоге сложених карактера женских судбина класичног и модерног драмског репертоара.

Захваљујући мелодичном гласу, добијала је многобројне улоге у радио драмама.^[2]

Умрла је 25. априла 2001. године у Љубљани.

Четири деценије била је члан љубљанског Народног позоришта „Драма“. Разноликост улога у којима је играла, импресионирала је публику. Остала је запамћена код различитих генерација захваљујући разноврсноти ликова које је играла. Улоге попут Мицке у „Крањској комедији“, Електре у „Орестијади“, Корделије у „Краља Лира“, Гертруде у „Хамлету“, Ане у „Дневнику Ане Франк“ донеле су јој славу.^[3]

Таленат и уметничку креативност доказала је у улогама словеначког филмског стваралаштва 1948. године. Међу напопуларнијим филмовима били су „Не плачи“, „Петар“, „Црвене уши“, „Ово је Виперс“ и „Када су сазреле јагоде“.

Добила је највеће признање за глумачка остварења у Словенији. Због својих индивидуалних и креативних снага изнад просека позоришних остварења, заузимала је једно од првих места позоришних уметника. Таленат Мајде Потокар огледао се бољом глумом у драми него у комедији и трагедији, што се није могло често видети на сцени. Карактеристачна је била по својој префињености, осећају за меру, осетљивости и уметничке одговорности. Била је у стању да „оживи“ чак и мале улоге.

• Златна арена на Филмском фестивалу у Пули 1963. године
• Златна арена на Филмском фестивалу у Пули 1965. године
• Награда „Недеље југословенског радија“ 1969. године
• Сребрна арена на Филмском фестивалу у Пули 1971. године
• Царица Теодора у Нишу 1971 за улогу ЕФЕ у Црвеној класи
• Награда за глумицу године на Филмском фестивалу у Цељу за улогу у филму Рози 1977. године
• Награда Филмског Фестивала у Цељу 1983. године, улоге у отпору филма хронике „Препознавање Методе Бађура“

Најзначајнија награда коју је добила — Борштников прстен 1985.^[4]

• „На својој земљи“ (1948)
• „Три приче “(1955)
• „Саморастники“ (1963)
• „Не плачи, Петре“ (1964)
• „Лажов“ (1965)
• „Црвене уши“ (1970)
• „Последња станица“ (1971)
• „Бегунац“ (1973)
• „Ова година“ (1977)
• „Као зреле јагоде“ (1978)
• „Истраживања“ (1979)
• „Наслеђе“ (1984)
• „Наш човек“ (1985)
• „Време без бајки“ (1986)
• „Лето у шкољци“ (1986)
• „Љубав Бланке Колак“ (1987)
• „Пролеће у шкољки 2“ (1988)
• „Вештачки рај“ (1990)
• „Срчна дама“ (1991)
• „Триангле “(1991)

Мајда Потокар на Викимедијиној остави.