Рената Улмански
Рената Улмански (Загреб, 29. новембар 1929) југословенска је и српска филмска, позоришна, радио и телевизијска глумица и преводилац. Највећи успех глумица Рената је остварила 1957. године, захваљујући једној од својих првих филмских улога — као фрајла Јула у филму Поп Ћира и поп Спира, првом југословенском филму у боји. Публика је зна и по улогама у филмовима Дилижанса снова из 1960, а затим и новијим Боље од бекства, Лепа села лепо горе и Спаситељ. Као телевизијска глумица упамћена је по улози мајке у ТВ серији Салаш у Малом Риту, и касније, у серијама Љубише Самарџића — Јесен стиже, Дуњо моја и Мирис кише на Балкану. Добитница је Златне арене на Филмском фестивалу у Пули, Статуете Јоаким Вујић за допринос развоју позоришне уметности у Србији[1] и три Стеријине награде.[2] Глумица је препознатљива по свом звонком осмеху,[3][4] као и по ликовима мајки и жена из војвођанског живота.[5] Данас је друга најстарија активна глумица у Србији.Тренутно има најдужу глумачку каријеру.[6] Биографија
Рената је рођена 29. новембра 1929. године у Загребу, у краљевини Југославији, а одрасла у Сарајеву. Отац Милан, доктор права и шумарства, био је генерални директор „Шипада“ и министар шума и рударства у Краљевини Југославији, а мајка Ерика рођ. Врадач професорка музике. Мајка Ерика Врадач била је Аустријанка. Улмански је имала две сестре − Ксенију и Милану.[7] Први сусрет са глумачким позивом Рената је имала још као дете, када се на тавану њене породичне куће од Немаца крио редитељ Ерик Хецл, Јеврејин. Како би прекратио време, Хецл је младој девојци држао часове глуме, о чему сведочи њена свеска са белешкама из 1942.[7] Будућа глумица добила је тако први ангажман − у позоришту Маргите Предић−Нушић − још пре него што се Други светски рат захуктао.[7][8] У Родином позоришту играла је у представи Кинеска лутка, у дворани Коларчевог универзитета, још октобра 1939. године.[тражи се извор] Улмански је после рата учествовала у многобројним радним акцијама — у Шамцу, Сарајеву, Брчком, Бановићима, Новом Београду и другима, где је мешала бетон.[3]  У првој послератној генерацији завршила је Драмски студио при Народном позоришту у Београду 1947, у класи Мате Милошевића и исте године постала стални члан Народног позоришта.[9] Године 1949. постала је чланица Српског народног позоришта у Новом Саду, 1953. Београдског драмског позоришта, а затим 1968. и Атељеа 212, у коме остаје до пензионисања 1989. године.[9] На филму дебитује 1955. године главном улогом у филму Шолаја, Војислава Нановића, док највећи успех постиже две године касније, улогом Јуле у великом југословенском хиту Поп Ћира и поп Спира редитељке Соје Јовановић, за коју бива награђена Златном ареном за најбољу глумицу у споредној улози.[4] Ова комедија лансирала је Ренату и њене колеге Северина Бијелића, Дару Чаленић и Властимира Ђузу Стојиљковића у прву генерацију домаћих филмских звезда. Награде за најбољу женску пратећу улогу на Филмским сусретима у Нишу добија за филмове Почетни ударац из 1990. и Боље од бекства из 1993. Осим ових, глумица је позната и по бројим улогама мајки главних јунака, и то првенствено у остварењима Салаш у Малом Риту, Лепа села лепо горе, Наташа и Професионалац, затим као Зорка у ТВ серији Слом и као разредни старешина у ТВ серији Заборављени. Једну од својих ређих главних улога Рената је одиграла у југословенском класику Дилижанса снова. У периоду од 1975. до 1979. године одиграла је веома запажену улогу тетка Босе у популарној хумористичкој ТВ серији за младе Вага за тачно мерење. Током више од седам деценија каријере остварила је више од сто филмских и телевизијских улогама, и више хиљада пута[3] играла на позоришним даскама. За улогу Меланије у позоришној комедији На лудом белом камену (Атеље 212), добила је награду Вечерњих новости за најбољу епизодну улогу 1972, а за улогу госпође Петровић у представи Скакавци ЈДП−а Стеријину награду за најбоље глумачко остварење 2006. године. Као Симка у Коренима, уз Љубу Тадића, добила је, према властитим речима, један од омиљених аплауза у каријери.[1] Издвајају се још у њене представе На лудом белом камену у режији Муција Драшкића и Елијахова столица Бориса Лијешевића.[10] За целокупан рад награђена је Статуетом Јоаким Вујић, која јој је 2017. године додељена на Дан Књажевско-српског театра, 15. фебруара,[9] и Стеријином наградом за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе 2018. године.[9] Рената је члан Удружења књижевних преводилаца Србије. Превела је више драмских текстова са немачког језика, и то Артура Шницлера, Франца Ксавера Креца, Хермана Данкера, Томаса Бернхарда и других. Немачки, који јој је матерњи језик, научила је од мајке, док је енглески студирала на Филолошком факултету.[3] Глумица је четири године живела и у Будимпешти.[3] Иако у годинама и у пензији, и даље ради и снима. Удовица је Мирка Тепавца, југословенског амбасадора и директора Политике. Била је добра пријатељица Ружице Сокић[11] и Властимира Ђузе Стојиљковића.[12] Рената има викендицу на Ади, где често одлази да се, како каже, дружи са природом.[3] Иако у познијим годинама, глумица је чувала навику да три пута недељно на Ташмајдану преплива километар за сат времена.[3] Филмографија
Позориште (избор)
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
