Раде Марковић (глумац)
Радомир Марковић (Београд, 14. октобар 1921 — Забок, 10. септембар 2010) био је српски позоришни и филмски глумац.[1] БиографијаРаде Марковић је матурирао 1939. године у Другој мушкој гимназији у Београду.[2] Најпре је студирао Технички, а затим прешао на Филозофски факултет у Београду, да би се потом посветио глуми, на почетку само аматерски, са групом младих београдских ентузијаста прве послератне генерације[3] који су пробали у просторијама Коларчевог универзитета. У тој групи је била и Оливера Ђорђевић (касније позната српска глумица Оливера Марковић) са којом се венчао 1945. године, и са којом је годину дана касније добио сина Горана, познатог српског редитеља. Био је истакнути члан Београдског драмског позоришта 1950 — 1952. и 1954 — 1966. године, али је играо и на свим другим београдским сценама, на којима је остварио преко 200 улога. Нарочито је био сугестиван у карактерним улогама најширег распона. Био је професор глуме на Академији драмских уметности у Новом Саду од 1983. до 1999. године. Тамо је извео 4 класе глумаца међу којима су Марко Живић, Милица Зарић, Срђан Тимаров, Драган Вујић, Радмила Томовић и Милан Чучиловић. Позоришту је остао веран и након одласка у пензију, све до своје смрти. Био је спикер у првим филмским новостима по ослобођењу Београда, као и у многим краткометражним филмовима. Дана 6. октобра 2010. године требало је да игра на премијери представе Златно теле у Народном позоришту у Београду, у режији свог сина Горана Марковића. Био је на одмору у Клањецу, у кући своје друге супруге, када му је позлило. Преминуо је 10. септембра 2010. године у 89. години живота на кардиолошком одељењу болнице у Забоку, у Хрватској. Сахрањен је 15. септембра у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Филмска каријераКао филмски глумац дебитовао је 1948. године улогама скојевца-илегалца Мише у филму Бесмртна младост Војислава Нановића и недозрелог мужа Тонце у филму Софка Радоша Новаковића. Био је стално присутан и тражен глумац. До 1987. године је наступио у око 60 филмова редитеља свих генерација. Особито је запажен у улогама, главним и већим споредним, ауторитативних личности. С многим ауторима снимио је по неколико филмова: Чудотворни мач (1950) и Шолаја (1955, за коју је добио Златну арену за споредну улогу на фестивалу у Пули 1956) Војислава Нановића; Далеко је сунце (1953), Песма (1961), Операција Тицијан (1963) и Бекства (1968) Радоша Новаковића; Сумњиво лице (1954) и Пут око света (1964) Соје Јовановић; Зеница (1957) и Како су се волели Ромео и Јулија (1966) Јована Живановића; Први грађанин мале вароши (1961), Лето је криво за све (1961) и Девојка (1965) Пурише Ђорђевића; Рој (1966, за коју је добио прву награду /ex aequo/ за мушку улогу на фестивалу глумачког остварења у Нишу), Хасанагиница (1967), Делије (1968) и Бурдуш (1970) Миодрага Поповића; Диверзанти (1967) и Валтер брани Сарајево (1972) Хајрудина Крвавца; Клопка за генерала (1971) и СБ затвара круг (1974) Микија Стаменковића; Отписани (1974) и Краљевски воз (1982) Александра Ђорђевића; Национална класа (1979), Мајстори, мајстори (1980) и Вариола вера (1982) Горана Марковића. Од осталих улога посебно се истичу оне у Туђој земљи (1957) Јозе Галеа, за коју је награђен другом наградом у Пули, и Радопољу (1963) Столета Јанковића, за коју је освојио пулску Сребрну арену. Наступао је и у иностранству (на пример Крадљивац брескви (1964), Вула Радева у Бугарској; Вода нешто носи (1969), Ј. Кадара и Е. Клоса у бившем СССР; Златне наочаре (1986), Ђулијана Монталде у Италији, као и у многобројним телевизијским драмама и серијама.  Режирао је и два документарна филма:
НаградеСумирано, Раде Марковић је један од највећих и најпостојанијих имена српском глумишта у периоду од Другог светског рата па до новог миленијума. На филму је одиграо 81 улогу; у телевизијским драмама, серијама и другим емисијама 62 улоге, учествовао је у 186 радио-драма, а на позоришним сценама остварио је укупно 96 улога. Као професор Академије уметности у Новом Саду извео је четири класе, са укупно 39 студената (Душан Јакишић, Драган Вујић Вујке, Радмила Томовић, Милан Чучиловић, Срђан Тимаров, Милица Зарић и други). Током пет деценија глумачког присуства, пре свега на позоришној сцени, Марковић је стекао неподељена признања критике, публике и колега због најмање два разлога: дубоке оданости, може се рећи пуне посвећености позиву, што је најчешће доносило врхунска остварења, као и непосусталог трагања за новим, савременим и модерним глумачким изазовом, којим је настојао да помери стандарде у глуми у чему је био један од твораца авангардних позоришних путева у нашој средини. Награђен је свим најзначајнијим стручним и друштвеним наградама и признањима:
Као добитнику награде „Добричин прстен“, Савез драмских уметника Србије издао је зборник радова посвећен његовом укупном стваралаштву. Приређивач зборника је театролог Зоран Т. Јовановић. Њему у част је од 20. фебруара 2011. велика сцена Београдског драмског позоришта понела име „Раде Марковић“.[4] Филмографија
Референце
Спољашње везе
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.jpg)
Portal di Ensiklopedia Dunia
