Београдска митрополија

Београдска митрополија је била црквена област у Кнежевини Србији односно Краљевини Србији од 1831. до 1920.

У периоду од 1831. до 1879. била је самоуправна (аутономна) црквена област под врховним старешинством Цариградске патријаршије. Црквену самосталност (аутокефалност) стекла је канонским путем 1879. године и као таква је 1920. године ушла у састав уједињене Српске православне цркве.^[1] Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму Светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије носили су наслов: „архиепископ београдски и митрополит Србије”.^[2]

Након преговора између Кнежевине Србије и Цариградске патријаршије који су вођени током 1831. године, канонским путем је донета одлука о стварању самоуправне Београдске митрополије као црквене области за целокупно подручје Кнежевине Србије.^[3] За првог поглавара Београдске митрополије постављен је дотадашњи архимандрит Мелентије Павловић коме је додељен наслов: архиепископ београдски и митрополит Србије. При богослужењима митрополит је и даље спомињао цариградског патријарха, а митрополита сви епископи у Србији.

Године 1879. Београдска митрополија је постала потпуно самостална (аутокефална) црквена област пошто је од Цариградске патријаршије канонским путем стекла пуну црквену аутокефалност.^[4] Тада је у састав Београдске митрополије ушла Епархија нишка.

Противно ставу Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији, влада Милутина Гарашанина је 1886. године издејствовала и спровела укидање двају српских православних епархија, Шабачке и Неготинске. Главни заговорник укидања је био Милан Кујунџић Абердар, тадашњи министар просвете и црквених дела. Одмах након пада Гарашанинове и Кујунџићеве владе, Свети архијерејски синод је у јесен 1887. године затражио да се ове епархије обнове, али то је учињено тек 1891. и 1898. године.^[5]

Након ослободилачких ратова (1912-1913) покренути су преговори са Цариградском патријаршијом о прикључењу епархија у ослобођеним областима, али почетне преговоре је омело избијање Првог светског рата и они су настављени тек након 1918. године, а окончани су успешно током 1920. године, стварањем уједињене Српске православне цркве.

У саставу Београдске митрополије налазиле су се епархије Београдска, Ужичка и Шабачка, нешто касније и Тимочка епархија, а послије присаједињења (1878) и Нишка епархија. У 20. вијеку постојале су сљедеће епархије: Београдска (Београд), Шабачка (Шабац), Жичка (Чачак), Нишка (Ниш) и Тимочка (Зајечар). Београдски епископ је био архиепископ и митрополит Србије.

Након балканских ратова (1912—1913) у под привремену управу Београдске митрополије потпале су и епархије у ослобођеним крајевима: Рашко-призренска, Скопска, Велешко-дебарска и мањи делови неких других епархија Цариградске патријаршије.

Архијерејски сабор је био највиша црквена власт у Краљевини Србији. Предсједник му је био митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састајао једанпут годишње у прољеће или јесен. Сједницама је обично присуствовао и референт за црквене послове при Министарству просвјете, а касније главни начелник Министарства вјера. Поред вјерских, духовно-дисциплинских, литургијских и вјеронаучних послова, у дјелокруг Архијерејског сабора спадао је и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање на доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт, Сабор је судио и расправљао све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и њихове кривице и брачне спорове краља и чланова Краљевскога дома.

Духовни суд (конзисторија) је постојао у свакој епархији као стална судска и управна власт. Предсједник му је био један протопрезвитер, а чланови најмање два редовна и неколико почасних судија свештеника и калуђера. Именовао их је краљ на предлог епископа и министра вјера. Велики духовни суд је био призивна (апелациона, жалбена) власт против одлука духовних судова. Сједиште му је било у Београду, а предсједник му је био један епископ кога је Архијерејски сабор бирао на годину дана. Чланови су обично били по један окружни прота или архимандрит из сваке епархије, а секретар референт за црквене послове при Министарству просвјете. Именовао их је краљ.^[6]

У саставу Београдске митрополије биле су се следеће епархије:

Портрет	Име и презиме (Време старешина)	Напомене
	митрополит Мелентије Павловић 1831—1833	Србин
	митрополит Петар Јовановић (1833—1859)
	митрополит Михаило Јовановић (1859—1881)	1879. митрополија је добила аутокефалност Када је аустрофилска српска влада 1881. протерала митрополита Михаила Мојсеј Вересић је био админитратор митрополије до 1883, када је српска влада наметнула митрополита Теодосија.
	митрополит Теодосије Мраовић (1883—1889),
	митрополит Михаило Јовановић (1889—1898),	Поново београдски Митрополит
	митрополит Инокентије Павловић (1898—1905),
	митрополит Димитрије (1905—1920),	1920. уздигнут у ранг патријарха

• Архиепископија београдско-карловачка
• Београдско-карловачка митрополија