Вјерским животом православних Срба у Славонији под Турцима руководили су најприје поједини свештеници, а још више калуђери, који су заједно са народом долазили из Србије или из Босне. Тада настају и манастириПакра и Ораховица, као и Дејановац или Крушковац код данашњих Окучана. Са обновом Пећке патријаршије (1557) оснива се прва српска епархија на тлу Славоније — Пожешка епархија. Први помен о Пожешкој епархији налази се у записима на рукописним књигама манастира Ораховице из 1585. године, када је забележено и име тадашњег пожешког митрополита Јосифа. Почевши од 1590. године, у итворима се помиње пожешки митрополит Василије који је 1595. године пребегао у суседну хабзбуршку Горњу Славонију (Словиње) и тамо постао први владика православних Срба на подручју Вараждинског генералата. У српским поменицима из 16. и 17. века забележена су и имена пожешких митрополита Софронија и Григорија. На основу турских извора зна се и за пожешког митрополита Стефана из 1641. године. Није тачно утврђено седиште пожешких владика — Пожега или манастир Ораховица.[2] Пожешка епархија је сигурно постојала до 1688. односно до заузећа Славоније од стране Хабзбурговаца.
Пакрачка епархија
Турски санџаци, Пакрачки и Пожешки, у 16. и 17. векуКарта из средине 17. века, са назначеним називом "Rascia" на подручју турске Славоније
Велике невоље које је славонском становништву донио велики Аустријско-турски рат (1683—1699) нису поштедјели ни српску цркву у Славонији. Постепеним ослобађањем које је ишло од запада према истоку омогућено је марчанскимунијатским епископима да покушају проширити своју надлежност и на православне Србе у ослобођеној Славонији.
Српски народ би тешко одолио овим унијатским насртајима да се пред јесен 1690. није у Аустрији појавио српски патријарх Арсеније III Црнојевић са повластицама које је добио од цара Леополда I, према којима је Србима била зајамчена слобода православне вјере. Убрзо послије првог покушаја у Славонији патријарх Арсеније је био истиснут, а у Пакрац је 26. маја1699. доведен поунијаћени епископ Петроније Љубибратић. Он је у непосредној близини војног команданта подигао малу дрвену цркву, кућу за становање и уз њу капелу посвећену Благовјестима.
Ипак, овај притисак је кратко трајао. Када је у Мађарској избио Ракоцијев устанак (1703) аустријска власт се уплашила да се Срби не придруже устаницима, те је патријарху вратила слободу и сва његова права. Немајући куд, Петроније се помирио са патријархом Арсенијем, а пред смрт је написао писмо у коме је све своје препоручио на патријарха.
Године 1704, патријарх је од Јанићија, брата Петронијевог, купио за 1.000 форинти епископски двор и цркву са инвентаром, те лично преузео управу епархијом правдајући то декретом од 1695, по коме су Срем и Славонија остављени патријарху на управу као архидијецеза. Од 1705. године Софроније Подгоричанин се водио као викарни епископ патријарха Арсенија и тек на сабору у Крушевцу1708. када је послије смрти патријарха биран нови митрополит, издвојена је Славонија из архидијецезе и заједно са Осјечким пољем организована у посебну — Пакрачку (по сједишту), данас Славонску епархију.[3]
Током Другог свјетског ратаепархија и њени вјерници преживјели су најцрње дане. Велики број Срба је побијен, а цркве и манастири оштећени или порушени. После рата дошло је вријеме духовне и градитељске обнове ове мученичке епархије. Обновљени су бројни храмови (Окучани, Нова Градишка, Јасеновац и др.). Међутим, под притиском комунистичког режима, вишедеценијска обнова није успјела у потпуности да надокнади уништено у Другом свјетском рату.
Славонска епархија је имала сједиште у Пакрацу. Услијед рата (од 1991) епископ, свештенство и народ углавном су избјегли. Било је 78 парохија, 71 црквена општина, 45 свештеника и три манастира (Ораховица, Пакра, Света Ана).
Велики дио црквених грађевина је у цјелости или дијелом порушен. Посљедњих година се ради на обнови, која споро одмиче.
Књижно и умјетничко црквено благо из Пакраца је сачувано захваљујући Хрвату Ивану Хитију који се јануара 1992. заложио да се разбацане драгоцености пренесу у Универзитетску библиотеку у Загребу. За овај подухват га је јануара 2013. одликовала Српска православна црква Орденом Светог цара Константина.[4]
