Митрополија загребачко-љубљанска

Митрополија загребачко-љубљанска
Српска православна црква
Митрополија загребачко-љубљанска; Српска православна црква
	Саборни храм Преображења Господњег у Загребу
Основни подаци
Седиште	Загреб
Држава	/ Југославија (1931—1991); Италија (1994—2011); Хрватска (1991—данас); Словенија (1991—данас)
Основана	1931.
Број намесништава	4
Број манастира	4
	Званични веб-сајт
Архијереј
Архијереј	Кирило Бојовић (администратор)
Чин архијереја	епископ
Титула архијереја	епископ буеносајреско-јужно-централноамерички и администратор митрополије загребачко-љубљанске

Митрополија загребачко-љубљанска је епархија Српске православне цркве која обухвата северни део Хрватске и већи део Словеније.

Место надлежног архијереја било је упражњено до маја 2023. будући да је доскорашњи митрополит Порфирије (Перић) дана 18. фебруара 2021. изабран за 46. патријарха Српске православне цркве. Седиште митрополије је у Загребу где се налази и Саборна црква. Тада је за новог администратора митрополије изабран Кирило (Бојовић).

Историја

Први помени о српском православном свештенству на подручју данашње епархије потичу из 15. века, односно из времена Катарине Бранковић, кћерке српског деспота Ђурђа Бранковића. Године 1434. она се удала за грофа Улриха II Цељског, те је са собом повела православног свештеника из Смедерева. На њен је захтев у Вараждину 1454. преписана богослужбена књига „Апостол” на српско-словенском језику, а чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Марчанска епархија

Након обнове Српске патријаршије 1557. године у време патријарха Макарија Соколовића, на подручју доње Славоније, која је била под турском влашћу, установљена је српска православна Пожешка епархија чији су митрополити имали седиште у манастиру Ораховици. Током читаве друге половине 16. века, између Срба у турској (доњој) Славонији и Срба у хабзбуршкој (горњој) Славонији постојале су живе везе које су биле оснажене честим пресељавањем становништва. У јесен 1595. године пожешки митрополит Василије напушта турску доњу Славонију и прелази под окриље хабзбуршке власти у горњу Славонију (Вараждински генералат). Његов долазак прихватиле су и војне власти. Тиме је постављен темељ за стварање посебне српске православне епархије на подручју Вараждинског генералата.

Претпоставља се да су управо у то време учињени и први кораци ка стварању манастира Марче. Новостворена српска православна Марчанска епархија која је касније називана и „Вретанијском” постојала је током већег дела 17. века. Наследници владике Василија морали су да издрже тешку борбу против насилног наметања уније са Римокатоличком црквом. Владика Гаврило Мијакић је 1671. године оптужен и заточен под наводном кривицом за учешће у противдржавној завери хрватских грофова Зринског и Франкопна. Живот је завршио 1686. године, а у међувремену Срби у Вараждинском генералату нису имали свог православног епископа.

Током 17. века, уз манастир Марчу, друго главно средиште православља на овим просторима био је и манастир Лепавина. Током 1692. и 1693. године, на том подручју боравио је српски патријарх Арсеније III Црнојевић, који се најдуже задржао управо у Лепавини. Пошто државна власт у то време није дозвољавала постављање посебног српског епископа за подручје Вараждинског генералата, патријарх Арсеније је пронашао друго решење. Приликом именовања Софронија Подгоричанина за пакрачко-славонског епископа (1705), под његову надложност је поред доње Славоније (Мала Влашка) потпала и горња Славонија са Вараждинским генералатом. Међутим, чак ни ово решење није било по вољи државним властима, услед чега су пакрачко-славонски епископи наилазили на бројне потешкоће приликом остваривања своје надлежности у областима горње Славоније. Управо због тога, тамошњи православни народ је заједно са својим свештенством покренуо борбу за обнову посебне епархије на подручју Вараждинског генералата.

Лепавинска епархија

Године 1734. успостављена је Лепавинска епархија са првим седиштем у манастиру Лепавина, а потом у Северину. Њен први и једини епископ био је Симеон Филиповић (1734—1743). Након његове смрти, епархија је током неколико година била администрирана. Године 1750. ова је епархија је сједињена са Костајничком епархијом, која је 1771. укинута и подељена, тако да је подручје некадашње Лепавинске епархије прикључено Славонској епархији у чијем је саставу остало све до 1931. године.

Загребачка митрополија

Године 1931. основана је Загребачка епархија у рангу митрополије, са седиштем у Загребу. Први митрополит био је Доситеј Васић. Дана 11. маја 1941. усташке су власти ухапсиле митрополита Доситеја, те га у затвору у Петрињској улици мучиле, а онда и отпремиле у Београд, где је 14. јануара 1945. и умро.

Након Другог светског рата, приликом попуњавања упражњених епархија, на првом послератном редовном заседању Светог архијерејског сабора 1947, изабран је Дамаскин Грданички за митрополита загребачког. После његове смрти 1969, епархија дуго није имала сопственог митрополита, него су њоме управљали епископи других епархија, све док на заседању Светог архијерејског сабора 1977. године није поверена тадашњем епископу лепавинском Јовану Павловићу, који је 1982. изабран и за митрополита загребачког. На његов предлог, следеће године митрополија је преименована у Загребачко-љубљанску.

Након што је овој митрополији 1994. поверена брига и за православне Србе у Италији, названа је „Митрополијом загребачко-љубљанском и целе Италије”. Каснијим арондацијама епархија, Италија је изузета из њене надлежности и стављена под управу Епархије средњоевропске, а потом Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу.

Митрополија од 2007. додељује орден Кантакузине Катарине Бранковић, од 2005. У Загребу постоји Српска православна општа гимназија истог имена.

Васељенски патријарх Вартоломеј I је посетио митрополију у Хрватској септембра 2016. године.^[1]

Епископи и митрополити

Српски јерарси који су током историје имали надлежност над подручјем данашње Митрополије загребачко-љубљанске:

Епископи марчански

Након 1705. године, епископи пакрачко-славонски.

Епископи лепавински

Симеон Филиповић (1734—1743)
Симеон Филиповић као администратор епархије (1743—1750)

Епископи костајнички

Арсеније Теофановић (1750—1753),
Јосиф Стојановић (1754—1771).

Након 1771. године, поново епископи пакрачко-славонски.

Митрополити загребачки и загребачко-љубљански

Име и презиме	Време старешина	Напомене
Доситеј Васић	1931—45
Арсеније Брадваревић	1945—47, администрирао митрополијом
Дамаскин Грданички	1947—69
Емилијан Мариновић	1969—77, администрирао митрополијом
Јован Павловић	1977—2014	администрирао митрополијом до 1982.
Фотије Сладојевић	2014, администрирао митрополијом
Порфирије Перић	2014—2021	2021. изабран за патријарха Српске православне цркве и администрира митрополијом дo 2023.
Кирило Бојовић	администратор од 2023.^[2]

Устројство митрополије

Намесништва:

У Загребачко намесништво спадају црквене општине: Загребачка, Војаковачка и Сисачка.

Митрополиту у управљању епархијом помажу Епархијски савет и Епархијски управни одбор. Ту је и Епархијски црквени суд, а на челу свих ових тела налази се митрополит.

Саборни храм

Саборна црква Митрополије загребачко-љубљанске је Црква Преображења Господњег на тзв. Цвјетном тргу или Тргу Петра Прерадовића у Загребу. Ради се о некадашњој римокатоличкој Цркви Св. Маргарете која је припадала Загребачкој бискупији, а спомиње се на овом месту од 1334. као жупна црква уз коју су се одржавали „маргаретски сајмови” (одржавали су се од 1337). Касније је црква припала жупи Св. Марка, а 1794. продана је грчким православним трговцима који су тада као трговци и новчари боравили у Загребу. Кад Грка више није било, црква је почела служити православним Србима. Због овакве историје саборног храма, улица која пролази иза цркве и данас се зове Маргаретска, а она која пролази испред ње зове се Преображенска.

Дана 4. маја 2007. довршен је иконопис у унутрашњости цркве, а израдио га је руски иконописац Николај Александрович Мухин.