Историја раног хришћанства у античком Сингидунуму (данашњем Београду) посведочена је наративним изворима и археолошким налазима. Почетком 4. века, у Сингидунуму су пострадали Свети Ермил и Стратоник. Током 4. и 5. века, постојала је древна Сингидунумска епископија, чији су епископи Урсакије и Секундијан били непосредно укључени у спорове око аријанства.[4] Почевши од 535. године, ова епископија је била потчињена новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду Јустинијана Прима. Сингидунум је 584. године тешко пострадао од Авара, а недуго потом је дошло и до коначне пропасти царске власти у читавој области, услед чега су почетком 7. века запустеле многе старе епископије.
Средњовековна епископија и митрополија
Српски краљ Стефан Драгутин, обновитељ православне епархије у Београду
Београдска епархија је обновљена током 9. века. Први познати београдски епископ из тог времена био је Сергије, који се помиње 878. године.[5] Током 11. и 12. века, за време обновљене византијске власти, Београдска епископија је била у саставу православне Охридске архиепископије.[6] Крајем 13. века, бивши српски краљ Стефан Драгутин је од угарског краља добио на управу Београд са Мачвом. Тада је извршено укључивање Београдске епископије у састав Српске архиепископије са средиштем у Пећи. Поуздани изворни подаци о делатности тадашњих београдских православних владика потичу из 1290. и 1315. године. У то време, Београдска епархија је називана и Мачванском.
На самом почетку 15. века, српски деспот Стефан Лазаревић је од угарског краља Жигмунда добио Београд са Мачвом и разне поседе широм Угарске.[7] Тада је у Београду уређен нови митрополитски двор, а Београдска епархија је постала једна од најзначајнијих епархија Српске патријаршије.[8][9] Српски патријарси су у деспотовој престоници Београду постављали православне митрополите који су развили пастирски рад на ширем подручју средњег Подунавља.[10] Током 15. века, број православних Срба у подунавским и прекодунавским областима се стално увећавао услед досељавања становништва из јужних српских, ратом угрожених области.[11] Повратком Београда под угарску власт (1427), београдски митрополити су постали непосредни поданици угарског краља и сматрани су духовним старешинама свих православних Срба у тадашњој јужној Угарској. Њихова надлежност се временом проширила далеко према северу, све до области Мармароша[12] коју су настањивали православни Русини, што је посведочено повељом угарског краља Матије Корвина из 1479. године, која је додељена тадашњем београдском митрополиту Јоаникију.[13]
До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске.[14] Угарски краљ Матија је 1481. године посебном одлуком ослободио православне Србе у читавој тадашњој Угарској од плаћања десетка латинским бискупима. Његов наследник, угарски краљ Владислав II је новом одлуком из 1495. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству. Београдско-сремски митрополит Максим Бранковић, који је умро 1516. године, сматран је духовним поглаваром свих православних Срба у јужној Угарској.[13] У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана архијерејска митра из 1546—1547. године, дар деспотице Катарине, удовице деспота Стефана Бериславића, београдском митрополиту Лонгину.[15]
Након турског освајања Београда (1521) и победе на Мохачу (1526) дошло је до знатних промена у црквеном уређењу. Београдска епархија је привремено потпала под надлежност Охридске архиепископије. Управо у то време пада покушај смедеревског митрополита Павла да обнови самосталност Српске патријаршије. Иако његов покушај није успео, замисао није напуштена и коначно је остварена 1557. године, када је заслугом српског патријарха Макарија I извршена коначна обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Тада је дошло до новог преуређења јерархијских односа на бившим угарским подручјима. Од тог времена, Београдско-сремска епархија се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије, а њени архијереји су током 16. и 17. века носили титулу митрополита и повремено су имали помоћне епископе за област Срема.
Током Дугог рата (1593—1606) на подручју средњег Подунавља дошло је до масовног покрета православних Срба, познатог као Банатски устанак, што је послужило Турцима као повод да у Београд донесу и на Врачару спале мошти Светог Саве. За време Бечког рата (1683—1699) хабзбуршка војска је 1688. године преотела Београд од Турака. У то време, београдско-сремски митрополит био је Симеон Љубибратић који је 1690. године заједно са српским патријархом Арсенијем III избегао у Угарску. До краја рата (1699), епархија је остала подељена на јужни део под турском и северни део под хабзбуршком влашћу. Нови српски патријарх Калиник I је на турској страни поставио новог београдског митрополита Михаила,[16] док је стари српски патријарх Арсеније III на хабзбуршкој страни поставио Стефана Метохијца, који је најчешће боравио у Сремским Карловцима.
Београдско архијерејско намесништво је новом регулацијом 1934. повећало број парохија са 41 на 56 у самом градском атару, а додата су му и суседна села и град Панчево — укупно 14 црквених општина и 64 парохије.[17]
Грк, када је дошло до избијања последњег хабзбуршко-османског рата (1788—1791), он је још пре пада Београда пребегао на хабзбуршку страну, од почетка рата, ставио у службу хабзбуршке ратне пропаганде.
Грк, ухапшен је и одузета му је сва имовина и затим је погубљен 27. фебруара 1801. године по (вољи дахија) наређењу Хаџи Мустафа-паше за његово безаконије и преступљеније
Грк, родом из Једрена, био протосинђел код митрополита Методија, са устаничким врхом отишао је 1813. године у емиграцију, где је умро 1822. године у Кишињеву
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small}
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
_-_panoramio.jpg)
