Међународна конференција о бившој Југославији

Међународна конференција о Југославији је посебна међународна структура осмишљена да се бави рјешавањем ситуације у Југославији од 1991. до 1994. године. Конференција се састајала и своје одужности обављала у Хагу. Првобитно је створена под покровитељством Европске заједнице (ЕЗ), а касније су се у покровитељству придружиле Уједињене нације (УН) и друге међународне организације.

Посредништво ЕЗ на Брионима

У првој половини 1991, ЕЗ, предвиђајући да се у Југославији спрема озбиљан оружани сукоб због намјере Словеније и Хрватске да напусте федерацију, одлучила је да се позабави њеним регулисањем. Југословенско руководство пристаје на посредничку улогу ЕЗ. У прољеће 1991, ЕЗ је образовала мисију „тројке”, коју су чинили представници бивших, садашњих и будућих предсједавајућих земаља ЕЗ (у то вријеме Холандије, Италије и Луксембурга). „Тројка” је водила преговоре и консултације са члановима Предсједништва, предсједником Савезног извршног вијећа и представницима конститутивних република. Као исход мировних преговора и политичког притиска, ЕЗ је успјела да натјера супротстављене стране да потпишу Брионску декларацију 7. јула 1991, предвиђајући тромјесечни мораторијум на проглашење независности република и деблокирање касарни Југословенске народне армије (ЈНА) у Словенији, а такође је створена посматрачка мисија за праћење кризне ситуације.^[1]^[2]

На овај начин је било могуће окончати само рат у Словенији, док је сукоб у Хрватској почео брзо да ескалира до средине 1991, што је заузврат представљало пријетњу европској безбједности и изазвало забринутост у ЕЗ.

Формирање конференције

Питер Карингтон

Сајрус Венс

Крајем љета 1991, институцију „тројке” замијенила је посебна међународна структура за рјешавање кризе — Конференција Европске заједнице о Југославији^[3] (од августа 1992. Међународна конференција о бившој Југославији (МКБЈ)). У оквиру МКБЈ обједињени су напори УН, ЕЗ, Конференције за европску безбједност и сарадњу и Организације исламске конференције.^[4] Конференцијом је 1991. предсједавао представник Уједињеног Краљевства, које је предсједавало ЕЗ, лорд Питер Карингтон,^[5] а од 1992. је са њим копредсједавао специјални изасланик Генералног секретара УН Сајрус Венс.^[6]

Конференција је почела са радом 7. септембра 1991. године. У почетку, задаци су обухватали припрему препорука о уставном уређењу будуће Југославије с циљем њеног очувања.Међутим, након завршетка мораторијума, према Брионској декларацији, 8. октобра 1991. Словенија и Хрватска су једнострано прогласиле независност и конференција је преусмјерила своје дјелатности на развој препорука за признање нових државе [п] које су се отцијепиле од Југославије. Очување федерације више није било главни циљ мировне конференције.^[7]

Арбитражна комисија

Да би ријешила спорна правна питања у вези са започетом југословенском кризом, ЕЕЗ је 27. августа 1991. формирала посебну Арбитражну комисију, коју су чинили професионални правници који су мировној конференцији требали да пруже савјетодавна мишљења о свим настајућим проблематичним ситуацијама које се тичу сукцесије државе, самоопредјељења народа, међудржавних граница [п] и других питања уставног и међународног права.^[8]

У раздобљу од краја 1991. до средине 1993, Арбитражна комисија је издала 15 мишљења о важним правним питањима везаним за распад Југославије. Питања за Комисију о мишљењима бр. 1—3, као и бр. 8—10, формулисао је и пренио, почев од 20. новембра 1991, предсједавајући Конференције о Југославији, лорд Карингтон.^[9] Штавише, питања о мишљењима бр. 2—3. је првобитно предложила Влада Републике Србије,^[10] али је њихову формулацију пренио лорд Карингтон по сопственом нахођењу.^[11] Савјет министара ЕЗ је, заузврат, формулисао питања о мишљењима бр. 4—7. као одговор на изјаве бивших југословенских република о потреби њиховог признања.^[12] Питања за мишљење бр. 11—15. припремили су 20. априла 1993. копредсједници Управног одбора МКБЈ, како би ријешили појединачне проблеме везане за сукцесију бивших република СФРЈ.^[13]

Представници Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, сложили су се са Карингтоновим план за мирно раздруживање. Предсједник Србије Слободан Милошевић је у почетку пристао да призна независност Словеније и Хрватске, али је настојао да очува јединствене преосталих република у оквиру СФРЈ, па су представници Србије одбили да потпишу план. Као одговор, од 7. до 8. новембра 1991, земље ЕЗ су одлучиле да уведу економске санкције против Југославије^[14] (30. маја 1992. против Југославије су уведене нове санкције Резолуцијом Савјета безбједности УН 757).^[15]

На састанку министра иностраних послова ЕЗ у Бриселу 17. децембра 1991, формулисани су сљедећи критеријуми за званично признање држава, који ће се примјењивати, између осталог, на бивше југословенске републике:^[16]^[17]

поштовање одредби Повеље УН, Завршног акта из Хелсинкија и Париске повеље [п];
поштовање принципа ненарушивости граница;
поштовање људских права и слобода, изградња демократског режима, гарантовање права етничких и националних мањина;
прихватање обавеза у вези са разоружањем [п] и неширењем нуклеарног оружја;
мирно рјешавање регионалних спорова [п], укључујући и оне који се односе на питање сукцесије.

ЕЗ је позвала све република да поднесу захтјев за признање. Хрватска, Словенија, Македонија и Босна и Херцеговина су то учиниле. Србија и Црна Гора су одбиле да подне захтјев, јер су себе сматрале насљедницама Југославије. Истовремено, међународна заједница није признала њихову сукцесију и мјесто Југославије у УН је остало празно.^[18]

Мировни планови за рат у Босни и Херцеговини

Државе чланице ЕЗ су признале независност Босне и Херцеговине 6. априла 1992, а Сједињене Државе 7. априла. Надали су се да ће тиме спријечити распад БиХ, али догађаји су се развијали по другачијем сценарију. У марту 1992, у земљу су почела војна дејства. Стога, многи истраживачки сматрају да је међународно-правно признање БиХ 1992. било прерано, будући да република у то вријеме није испуњавала критеријуме ефективне државе и није контролисала већи дио своје територије.^[19]

У оквиру МКБЈ-а, од 1992. до 1994. развијено је неколико планова за мирно рјешење сукоба у БиХ. Глави су:

план Карингтон—Кутиљеро (познат и као Лисабонски споразум) — фебруар—април 1992; план су израдили Карингтон и португалски дипломата Жозе Кутиљеро [п] и њиме је предложено стварање конфедерације подијељене на националне кантоне.^[20] Муслимани су одбацили план.^[21]
план Венс—Овен (Дејвид Овен је замијенио Карингтон као копредсједавајући МКБЈ-а из ЕЗ) — јануар 1993; према плану, БиХ би била подијељена на 10 националних кантона. Сарајево, као главни град, би било демилитаризовано. Срби су одбацили план.^[22]
план Овен—Столтенберг (Торвалд Столтенберг је замијенио Венса на мјесту копредсједавајућег МКБЈ-а из УН) — јул—септембар 1993; план је предвиђао стварање посебне државе творевине, који би био заснован на унији три републике. Овај план није одговарао Муслиманима.^[23]

МКБЈ је 2. фебруара 1994. суспендована због неслагања између ЕЗ и Сједињених Држава око примјене различитих приступа рјешавања југословенске кризе. Сједињене Државе су настојале да ријеше проблем радикалним методама користећи оружану силу и присиљавају стране у сукоби на мир, док је ЕЗ главни нагласак ставила на дипломатска средства рјешавања сукоба.^[24] У ствари, након престана рада МКБЈ, његове функције су пренијете на Контакт групу [п].^[25]

Због чињенице да у етапи преговарачког процеса ниједан од предложених планова није прихваћен од супротстављених страна, мирно рјешење сукоба у БиХ постигнуто је тек након низа оружаних интервенција НАТО-а и потписивањем Дејтонског споразума 1995. године.

Види још

Распад Југославије

Референце

^ Березин 2009, стр. 19−20.
^ Gašparič, Jure. „From the Brioni Declaration to the Badinter Arbitration Committee”. slovenia25.si (на језику: енглески). Becoming a republic | Slovenia 25 years. Приступљено 31. 5. 2025.
^ Березин 2009, стр. 19-21; Craven 1995, стр. 333.
^ Справочник по практике Совета Безопасности: Дополнение за 1989—1992 годы (PDF) (на језику: руски). Нью-Йорк: ООН. 2009. стр. 837. ISBN 92-1-437000-1. Приступљено 24. 5. 2025.
^ „Obituary: Lord Carrington”. BBC News (на језику: енглески). 10. 7. 2018. Приступљено 24. 5. 2025.
^ Гуськова 2001, стр. 334.
^ Türk 1993, стр. 67; Гуськова 1994, стр. 303; Рудяков 2001, стр. 90; Березин 2009, стр. 21.
^ Craven 1995, стр. 333—334; Knezović 2006, стр. 109—131.
^ Craven 1995, стр. 333.
^ Pellet 1992, стр. 178.
^ Craven 1995, стр. 341; Pomerance 1998, стр. 39; Суботич 2008, стр. 89.
^ Craven 1995, стр. 333–334.
^ Craven 1995, стр. 396.
^ Гуськова 2001; Гуськова 2011, стр. 840.
^ „Report of the Copenhagen Round Table on United Nations Sanctions in the Case of the Former Yugoslavia”. archive.globalpolicy.org (на језику: енглески). Copenhagen. 24. 9. 1996. Приступљено 31. 5. 2025.
^ „Заявление «Двенадцати» о будущем статусе России и других бывших республик (вместе с «О критериях ЕС для признания новых государств в восточной Европе и на территории Советского союза») (подписано в Брюсселе, Гааге 23.12.91)”. zakon.7law.info (на језику: руски). Архивирано из оригинала 10. 10. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2025.
^ Rich 1993, стр. 42—43; Глушко 2002, стр. 74.
^ Türk 1993, стр. 90-91.
^ Dragnich 1993; Shaw 2003; Коннова 2007.
^ Glaurdić 2011, стр. 294.
^ Krnjevic-Miskovic, Damjan (22. 10. 2003). „Obituary: Alija Izetbegovic, 1925-2003”. The National Interest (на језику: енглески). Приступљено 31. 5. 2025.
^ Calic 1995.
^ Mulaosmanović 2012.
^ Бордачев 1998, стр. 46–57; Глушко 2016, стр. 180-192.
^ Dyker & Vejvoda 1996, стр. 172.

Литература

руски

Гуськова, Е.Ю. (2001). „Создание международной конференции по бывшей Югославии”. История югославского кризиса (1990-2000) (на језику: руски). Москва: Русское право / Русский национальный фонд. стр. aaaaa. ISBN 5-94191-003-7.
Березин, А. В. (2009). „Политика Европейского Союза на начальном этапе Югославского кризиса: 1990—1992 гг.”. Автореферат диссертации канд. полит. наук. (на језику: руски). Москва. Приступљено 31. 5. 2025.
Гуськова, Е. Ю. (1994). „Балканская трагедия: 90-е гг. XX в.”. Ур.: Гуськова, Е.; Карасёв, А. Очаги тревоги в Восточной Европе (на језику: руски). Москва: Инслав РАН. Приступљено 31. 5. 2025.
Суботич, М. (2008). „Сецессия в трактовке великих держав”. Вестник Череповецкого государственного университета (на језику: руски). 2: 86—93. ISSN 1994-0637. Приступљено 31. 5. 2025.
Гуськова, Е. Ю. (2011). „Третья Югославия и косовский вопрос”. Ур.: Никифоров, К. В. Югославия в XX веке: очерки политической истории (на језику: руски). Москва: Индрик. стр. 839—863. ISBN 978-5-91674-121-6. Приступљено 27. 4. 2025.
Глушко, Вадим С. (2002). „Признание Германией независимости Словении и Хорватии как детонатор Балканского кризиса” (PDF). Военный комментатор (на језику: руски). 1 (3). Приступљено 31. 5. 2025.
Коннова, Елена (2007). „Преждевременное признание нового государства. Некоторые теоретические аспекты”. Журнал международного права и международных отношений (на језику: руски). 4. Приступљено 31. 5. 2025.
Глушко, В. С. (2016). „Политика ЕС и США в урегулировании балканского кризиса в рамках подготовки Дейтонского соглашения 1995 г.”. Imagines mundi : альманах исследований всеобщей истории XVI—XX вв. № 9. Сер. Балканика. Вып. 3 (на језику: руски). 3 (9): 180—192. Приступљено 31. 5. 2025.
Бордачев, Т. В. (1998). „Гуманитарная и миротворческая интервенция: американский и европейский подходы”. США: экономика, политика, идеология (на језику: руски). 8: 46—57.

енглески

Craven, M. C. R. (1995). „The European Community Arbitration Commission on Yugoslavia”. British Yearbook of International Law (на језику: енглески). 66 (1): 333—413. doi:10.1093/bybil/66.1.333. Приступљено 31. 5. 2025.
Mulaosmanović, Admir (2012). „Plan Kontakt-grupe i politika Alije Izetbegovića 1994. godine”. Prilozi (на језику: бошњачки) (41): 203—222. ISSN 0350-1159.
Türk, Danilo (1993). „Recognition of States: A Comment” (PDF). European Journal of International Law (на језику: енглески). 4 (1): 66—91. Приступљено 31. 5. 2025.
Pellet, Alain (1992). „The Opinions of the Badinter Arbitration Committee A Second Breath for the Self-Determination of Peoples” (PDF). European Journal of International Law (на језику: енглески). 3 (1): 178—185. Приступљено 31. 5. 2025.
Pomerance, Michla (1998). „The Badinter Commission: The Use and Misuse of the International Court of Justice's Jurisprudence”. Michigan Journal of International Law (на језику: енглески). 20 (1): 31—58. ISSN 1052-2867. Приступљено 31. 5. 2025.
Rich, Roland (1993). „Recognition of States: The Collapse of Yugoslavia and the Soviet Union” (PDF). European Journal of International Law (на језику: енглески). 4 (1): 36—65. Приступљено 31. 5. 2025.
Dragnich, Alex N. (1993). „The West's Mismanagement of the Yugoslav Crisis”. World Affairs (на језику: енглески). 156 (2): 63—71. ISSN 0043-8200. Приступљено 31. 5. 2025.
Shaw, Malcolm N. (2003). International Law (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-43864-3. Приступљено 31. 5. 2025.
Glaurdić, Josip (2011). The hour of Europe: Western powers and the breakup of Yugoslavia (на језику: енглески). New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-16629-3. Приступљено 31. 5. 2025.
Dyker, David A.; Vejvoda, Ivan (1996). Yugoslavia and After: A Study in Fragmentation, Despair and Rebirth (на језику: енглески). London: Longman. ISBN 978-0-582-24637-9. Приступљено 31. 5. 2025.

украјински

Рудяков, П. (2001). „Балканский кризис (1991—2001 гг.): характер, особенности, последствия”. Полiтична думка (на језику: украјински). 1—2.

хрватски

Knezović, Sandro (2006). „Europska politika u vrijeme disolucije jugoslavenske federacije”. Politička misao : časopis za politologiju (на језику: хрватски). 43 (3): 109—131. ISSN 0032-3241. Приступљено 31. 5. 2025.