Зелена политика

Зелена политика или екополитика (такође позната и као еколошка политика и политичка екологија) је политичка идеологија која има за циљ да подстакне еколошки одрживо друштво укорењено у окружењу, ненасиљу, социјалној правди и базној и партиципативној демократији.^[1]^[2]^[3] Ова идеологија је почела да се обликује у западном свету 1970-их година и од тада су се странке које практикују зелену политику развиле и у многим земљама широм света и постигле одређени изборни успех.^[4]^[5]

Политички израз зелени кориштен је у почетку за Немачку зелену странку,^[6]^[7] која је основана крајем 1970-их година.^[8] Израз политичка екологија понекад се користи у академским круговима, али је почео представљати интердисциплинарно поље студија, јер академска дисциплина нуди широке студије интегришући еколошке друштвене науке са политичком економијом у темама као што су деградација и маргинализација, еколошки сукоби, очување и контролу и еколошке идентитете и друштвена кретања.^[9]^[10]

Присталице зелене политике деле многе идеје са конзерваторским, еколошким, феминистичким и мировним покретима. Поред демократије и еколошких питања, зелена политика се бави грађанским слободама, социјалном правдом, ненасиљем, понекад варијантама локализма и тежи да подржи социјални прогресивизам.^[11] Зелене партијске платформе углавном се сматрају левим у политичком спектру. Зелена идеологија има везе са разним другим екоцентричним политичким идеологијама, укључујући екофеминизам, еко-социјализам и зелени анархизам, али у којој мери се они могу сматрати облицима зелене политике, ствар је расправе.^[12] Како се развијала левичарска зелена политичка филозофија, такође су одвојено постојали неповезани и поларно супротни покрети на десници који укључују еколошке компоненте као што су екокапитализам и зелени конзервативизам.

Зелене странке се сматрају алтернативом класичним политичким идејама као што су социјализам, либерализам и конзервативизам, док присталице традиционалних политичких идеја имају обичај посматрати зелене као једну од њихових варијација. Зелене странке се, са друге стране, углавном смештају међу политичку левицу, раније обично радикалнију од оне која се везује уз социјалдемократске странке, док су данас више умерене и смештају се у леви центар.

Историја

Утицаји

Махатма Ганди

Хенри Дејвид Торо, утицајни рани зелени анархиста који је писао Волден

Присталице зелене политике имају тенденцију да је сматрају делом вишег погледа на свет, а не само политичком идеологијом. Зелена политика свој етички став црпи из различитих извора, од вредности аутохтоних народа, до етике Махатме Гандија, Баруха Спинозе и Јакоба фон Икскила. Ови људи су утицали на зелену мисао у свом залагању за дугорочну седму генерацију предвиђања и на личну одговорност сваког појединца да доноси моралне одлуке.

Немир због штетних последица људског деловања на природу претходио је модерном концепту заштите животне средине. Друштвени коментатори у распону од старог Рима и Кине жалили су се на загађење ваздуха, воде и буке.^[13]

Филозофски корени заштите животне средине могу се пратити до просветитељских мислилаца као што је Русо у Француској, а касније аутор и природњак Торо у Америци.^[14] Организовани екологизам започео је крајем 19. века у Европи и Сједињеним Државама као реакција на индустријску револуцију са њеним нагласком на необузданој економској експанзији.^[15]

„Зелена политика“ је прво почела у виду покрета за конзервацују и очување, као што је Сијера клуб, основан у Сан Франциску 1892. године.

Лево-зелене платформе у облицима који данас чине зелене партије црпе терминологију из науке о екологији, а политике из еколошког покрета, дубинске екологије, феминизма, пацифизма, анархизма, либертаријанског социјализма, либертаријанског посибилизма,^[16]^[17]^[18] социјалдемократије, екосоцијализма, и/или социјалне екологије или зеленог либертаријанизма. Током 1970-их, како су ови покрети расли у утицају, зелена политика је настала као нова филозофија која је синтетизовала њихове циљеве. Политички покрет Зелене странке не треба мешати са неповезаном чињеницом да је у неким екстремно десним и фашистичким партијама национализам повремено био везан за неку врсту зелене политике која промовише заштиту животне средине као облик поноса на „домовину“ према мањини аутора.^[19]^[20]^[21]

Референце

^ Wall 2010. p. 12-13.
^ Reed, Peter; Rothenberg, David (1993). Wisdom in the Open Air: The Norwegian Roots of Deep Ecology. University of Minnesota Press. стр. 84. ISBN 978-0-8166-2182-8.
^ Peter Reed; David Rothenberg: Wisdom in the Open Air: The Norwegian Roots of Deep Ecology. . University of Minnesota Press. 1993. ISBN 978-0-8166-2182-8. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ Wall, Derek (2010). The No-nonsense Guide to Green Politics. New Internationalist. New Internationalist. ISBN 978-1-906523-39-8.
^ Burchell, Jon (2002). The Evolution of Green Politics: Development and Change Within European Green Parties. Earthscan. ISBN 978-1-85383-751-7.
^ Wall, Derek (2010). The No-nonsense Guide to Green Politics. New Internationalist. стр. 12. ISBN 978-1-906523-39-8.
^ Burchell, Jon (2002). The Evolution of Green Politics: Development and Change Within European Green Parties. Earthscan. стр. 52. ISBN 978-1-85383-751-7.
^ Playing by the Rules: The Impact of Electoral Systems on Emerging Green Parties. 2007. стр. 79. ISBN 978-0-549-13249-3.
^ Robbins, Paul (2012). Political Ecology: A Critical Introduction. Wiley-Blackwell. ISBN 9780470657324.
^ Peet, Richard; Watts, Michael (2004). Liberation Ecologies: Environment, Development, Social Movements. Routledge. стр. 6. ISBN 9780415312363.
^ Mulvaney, Dustin (2011). Green Politics, An A-to-Z Guide. SAGE publications. стр. 394. ISBN 9781412996792.
^ Wall 2010. p. 47-66.
^ Keys, David (децембар 2003). „How Rome polluted the world”. Geographical. 75 (12). Архивирано из оригинала 29. 6. 2017. г. Приступљено 13. 2. 2015.
^ LaFreniere, Gilbert F. (1990). „Rousseau and the European Roots of Environmentalism”. Environmental History Review. 14 (4): 41—72. ISSN 1053-4180. JSTOR 3984813. S2CID 157682006. doi:10.2307/3984813.
^ McCormick, John (1995). The Global Environmental Movement. London: John Wiley. ISBN 9780471949404.
^ „A Politics for the 21st Century”. 26. 8. 1998. Архивирано из оригинала 2. 10. 2019. г. Приступљено 2. 10. 2019.
^ Ruiz, Jesus (2003). Posibilismo libertario. Felix Morga, Alcalde de Najera (1891–1936) [Libertarian Posibilism. Felix Morga, Alcalde of Najera (1891–1936)] (на језику: португалски). El Najerilla-Najera.
^ Lorenzo, César M. (1969). Les Anarchistes espagnols et le pouvoir. 1868–1969 [The Spanish Anarchists and Power. 1868–1969] (на језику: француски). Éditions du Seuil. стр. 58.
^ Uekötter, Frank (2006). The green and the brown: a history of conservation in Nazi Germany. Cambridge University Press. стр. 202. ISBN 9780521612777.
^ Staudenmaier, Peter. „Fascist Ecology: The 'Green Wing' of the Nazi Party and its Historical Antecedents.”. Архивирано из оригинала 13. 3. 2008. г. Приступљено 24. 3. 2008.
^ Biehl, Janet; Staudenmaier, Peter (1995). „'Ecology' and the Modernization of Fascism in the German Ultra-Right”. Ecofascism: Lessons from the German Experience. AK Press. ISBN 978-1873176733. Архивирано из оригинала 19. 9. 2008. г. Приступљено 23. 2. 2008.

Литература

Wall, Derek (2010). The No-Nonsense Guide to Green Politics. Oxford: New Internationalist Publications. ISBN 978-1-906523-39-8.
Dobson, Andrew (2007). Green Political Thought. Routledge. стр. 4. ISBN 978-0-415-40351-1. . Edition (1. Edition 1980), London/ New York: Routledge. . (Hardcover)
Gilk, Paul (2009). Green Politics is Eutopian. The Lutterworth Press. Архивирано из оригинала 17. 06. 2019. г. Приступљено 28. 04. 2021.
Spretnak, Charlene (1986). The Spiritual Dimension of Green Politics. ISBN 0-939680-29-7. . Santa Fe, N.M.: Bear & Co. 95 p
Biehl, Janet; Bookchin, Murray (1998). The politics of social ecology: libertarian municipalism. Black Rose. ISBN 978-1-55164-100-3.
Paul F. Downton (2008). Ecopolis: architecture and cities for a changing climate: Volume 1 of Future City. Springer. стр. 157. ISBN 978-1-4020-8495-9.
Neither Washington Nor Stowe: Common Sense For The Working Vermonter, by David Van Deusen, Sean West, and the Green Mountain Anarchist Collective (NEFAC-VT), Catamount Tavern Press, 2004.
Jeremy Rifkin (2013). „The Third Industrial Revolution”. Архивирано из оригинала 25. 02. 2017. г. Приступљено 28. 04. 2021. . VII,233-242
Scott Cato, Molly (2009). Green Economics: An Introduction to Theory, Policy and Practice. Earthscan. ISBN 978-1844075713. Приступљено 1. 7. 2014.
Curran, Giorel (2007). 21st Century Dissent: Anarchism, Anti-Globalization and Environmentalism. International Political Economy. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-4881-6.
Light, Andrew, ур. (1998). Social Ecology After Bookchin. Guilford Press. ISBN 1-57230-379-4. LCCN 98-35447.
Price, Andy (2012). „Social Ecology”. Ур.: Kinna, Ruth. The Continuum Companion to Anarchism. Continuum International Publishing Group. стр. 231—249. ISBN 978-1-4411-4270-2.
Price, Andy,. Recovering Bookchin: Social Ecology and the Crises of Our Time,. New Compass (2012)
Biehl, Janet (2015). Ecology or Catastrophe: The Life of Murray Bookchin. Oxford University Press.
Biehl, Janet (1997). The Murray Bookchin Reader. Cassell. ISBN 0-304-33874-5.
Biehl, Janet (2011). Mumford Gutkind Bookchin: The Emergence of Eco-Decentralism. New Compass Press. ISBN 978-82-93064-10-7.
Marshall, P.. , "Murray Bookchin and the Ecology of Freedom", pp. 602–622 in. Demanding the Impossible. Fontana Press. 1992. ISBN 0-00-686245-4.
Selva Varengo (2007). La rivoluzione ecologica. Il pensiero libertario di Murray Bookchin. Milano: Zero in condotta. ISBN 978-88-95950-00-6.
E. Castano (2011). Ecologia e potere. Un saggio su Murray Bookchin. Milano: Mimesis. ISBN 978-88-575-0501-5. . Mimesis, Milano 2011 .
Damian F. White 'Bookchin – A Critical Appraisal'. Pluto Press (UK/Europe), University of Michigan Press. White, Damian F. (20. 10. 2008). Bookchin: A Critical Appraisal. Pluto Press. ISBN 978-0745319643. Непознати параметар |DUPLICATE_isbn= игнорисан (помоћ). (HBK); . (pbk).
Neither Washington Nor Stowe: Common Sense For The Working Vermonter, by David Van Deusen, Sean West, and the Green Mountain Anarchist Collective (NEFAC-VT), Catamount Tavern Press, 2004. This libertarian socialist manifesto took many of Bookchin's ideas and articulated them as they would manifest in a revolutionary Vermont.