Српско приморје .png) Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima), називи су за историјску област која је током средњовековног раздобља обухватала српске земље на источној обали Јадранског мора, првенствено у јужној и средњој Далмацији и непосредном залеђу, обухватајући простор од ушћа реке Цетине на северу до Скадарског језера на југу. Током средњег века, у српско поморје су спадале: Неретљанска крајина, Захумље, Травунија, Конавли и Дукља, односно Зета. У различитим периодима, тим областима су владале српске династије Властимировића, Војислављевића, Немањића, Балшића, Црнојевића и Косача.[1][2] ОпсегСрпско поморје се простирало од Скадарског језера на југу, од ушћа реке Цетине на северу, изузимајући Дубровник. Током раног средњег века, на том подручју су створене српске кнежевине Дукља, Травунија, Конавли, Захумље и Неретљанска кнежевина.[3][4][5] Све ове области, које су лежале у залеђу Горње Далмације, означаване су за време владавине династије Немањића као „Поморска земља”. У позном средњем веку, приморски градови у области Поморја су постепено потпали под власт Млетачке републике, а областима у залеђу су потом овладали Турци. Током Првог светског рата, силе Антанте су Лондонским уговором из 1915. године предвиделе да поменуте области након рата припадну Србији и Црној Гори. Од распада Југославије, поменуте области се највећим делом налазе у саставу Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Назив
Назив области среће се у различитим облицима: Српско поморје, Поморска земља, Приморје, Приморске земље. Српске земље у држави Немањића биле су подељене у две категорије: загорске и поморске. У поморске земље улазиле су Зета, Хум и Травунија с Конавлима, а у загорске Рашка, Босна и остале. Већ крајем 12. века, Вукан Немањић се као владар Дукље и Травуније потписивао и као владар Далмације, што се односило на тадашњу Горњу Далмацију, односно на обалски појас од Бојане до Неретве. У 13. веку пуна титула владара Србије, у којој су наведене приморске земље: Зета, Хум, Далмација и Травунија, биле су замењене тратком титулом, у којој су те земље означене једним термином - Поморске земље. Повеље су почињале интитулацијом: „Ја грешни Стефан, венчани краљ, намесник господин свих српских земаља и Дукље и Далмације и Травуније и Хумске земље”, а завршавале су се потписом који је гласио: „Стефан, по милости божјој венчан краљ и самодржац свих српских земаља и поморских”. Појам Поморје присутан је у титулама владара Србије и Босне. Тако се нпр. српски краљ Стефан Радослав у 13. веку титулисао као „краљ Србије Поморја”. За време свог краљевања Стефан Душан се у хрисовуљи Хтетовском манастиру из 1343. потписује као „Стефан у Христа Бога верни краљ и Богом самодржац свих српских и поморских и грчких земаља”[6]. Цар Стефан Душан носио је титулу „самодршца Срба и Грка, Поморја и Западних страна”. Међутим, у Душановој титули, како је доказао професор Динић, Поморје означавало је не старе земље Немањића, него нове, које су освојене у Византији. У другим Душановим повељама среће се синтагма „приморска земља”. После изумирања царске династије Немањића босански бан Твртко I крунисао се 1377. у српском манастиру Милешеви у гробу светога Саве као „краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна”. У повељи краљ Твртка I Дубровнику од 10. априла 1378. године пише: И дођох у земљу Поморску, и дођох овде у славан и добропоштен град Дубровник… У црквенословенском језику обично се користила реч „Поморје”, а у народном језику „Приморје”. У Босни термин „Поморје”, који је означавао српске земље, постепено је замењен термином „Приморје”. Титула босанског краља Стефана Дабише (1392–1398) гласила је: „Стефан Дабиша, по милости божјој краљ Срба, Босне и Приморја”. Историја    Током 6. века Далмацију су населили Срби. Притом су њен северни део населили Хрвати, а јужни Срби. Археолошки подаци сведоче о насељавању Срба на територији Дукље и Травуније крајем 6. века. Низ градова на јадранској обали налазили су се у периоду од 7. до 10. века под влашћу Византије, а становништво у њима говорило је романским језицима. Франачки хроничар Ајнхард је у својим „Аналима Франачког краљевства” (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[7] да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[8] Током 9. века у јужној Далмацији југоисточно од реке Цетине настале су српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, које су биле раздвојене планинским венцима. Временом је у тим областима преовладало је западно хришћанство, а у континенталним областима, укључујући Рашку, источно. Према одлуци црквеног сабора у Сплиту, који се састао 925. године у присуству захумског кнеза, Захумље је прешло под јурисдикцију Сплитске надбискупије. Центар српске државности дуго времена се померао из приморских области дубоко у унутрашњост и обратно. Дукљом, Травунијом и Захумљем периодично су управљали жупани из Рашке током 9. и 10. века. Дукља је међутим успела да сачува политичку независност. Године 1018. приморске области заједно с осталим српски земљама потпали су под власт Византије. Извесну самосталност у управи имали су приморски градови Котор, Будва, Бар, Скадар, Улцињ и други. У тим градовима живело је романизовано становништво које је углавном говорило романским дијалектима. Славизација у тим градовима почела је тек у 10/11., а завршила се у 12. веку. О историји једне приморске земље, Дукљи, извештава Летопис попа Дукљанина. Неко време Дукља је ујединила под своју власт све српске земље, укључујући Зету, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Међутим, после смрти дукљанског краља Константина Бодина уједињена држава се распала. Српски кнез Стефан Немања покушао је да освоји Дубровник, али је претрпио неуспех и 1186. године закључио с градом мировни споразум. Најбоље односе са унутрашњим српским областима имао је приморски град Котор. Године 1366. Зета се отцепила од српске државе. У 15. веку после дуготрајног рата са Венецијом изгубљено је цело Зетско приморје, укључујући градове Котор, Скадар, Леш и Улцињ и област Паштровића. Године 1333. будући српски цар Душан продао је Дубровчанима полуострво Стонски рат. Године 1398. године у састав Дубровачке републике ушли су и области Конавле и Приморје, а 1410. године и острва Корчула, Брач и Хвар. Стефан Котроманић је у 14. веку присајединио Босанској држави Хум - обалу од Омиша до Дубровника. У време владавине угарског краља Лудовика Великог део Хума између река Неретве и Детине потпао је под власт Угарске. После Лудовикове смрти Босна је вратила Хум, као и Котор и неке друге земље. У 15. веку приморске земље су се неко време налазиле у саставу Војводства Светога Саве.[9] НаслеђеТоком 15. века, српске приморске области су највећим делом потпале под османску власт, док је мањи део остао под млетачком влашћу. Османски део је био подељен измеђи два санџака, Херцеговачког и Скадарског, док је млетачки део био подељен између Млетачке Далмације и Млетачке Албаније. Од 1809. до 1815. године налазили су се саставу Илирских провинција. После тога прикључене су Хабзбуршкој монархији, односно Краљевини Далмацији. Званичан језик у Далмацији био је италијански. Према плану о обнови српске државе Начертанију, који је 1844. године саставио Илија Гарашанин, Србија је требало да добије излаз на Јадранско море присаједињењем Црне Горе и Северне Албаније. У Југославији старо Српско приморје улазило је у састав Приморске и Зетске бановине. Приморска бановина је 1939. године ушла у састав Хрватске бановине. После Другог светског рата Српско приморје нашло се у саставу федералних јединица Хрватске, Црне Горе и БиХ (подручје града Неума). Види јошРеференцеИзвори и литература
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
