Односи Србије и Ватикана су инострани односи Републике Србије и Град-државе Ватикан. Обе земље су успоставиле дипломатске односе у марту 1919. године. Света столица има амбасаду у Београду.[1] Србија има амбасаду у Ватикану.[2]
Билатерални односи
Ватикан не признаје Косово.[3]
О односима СФРЈ и Ватикана у периоду од 1963. до 1978. написана је књига „Односи између Југославије и Свете столице 1963–-1978” аутора Пеђе Радосављевића.[4]
Економски односи
У последњих пет година укупан извоз Србије износио је свега 15.000 УСД, док је увоз у истом периоду био на нивоу статистичке грешке тј. мањи од 1.000 долара.[5][6]
Дипломатски представници
У Београду
 Санто Ганђеми, апостолски нунције, 2022. -- Лучијано Суријани, апос. нунције, 2015. - 2022.[7]
- Монсињор Орландо Антонини, апос. нунције, 2009. - 2015.[8]
- Еуђенио Збарбаро, апос. нунције, 2000. - 2009.
- Сантос Абрил и Кастељо, апос. нунције, 1996. - 2000.
- Габриел Монталво Ихуера, апос. нунције, 1986. - 1994.
- Франчезко Колазуоно, апос. нунције, 1985. - 1986.
- Микеле Чекини, апос. нунције, 1976. - 1984.
- Марио Кања, про-нунције, 1966. - 1970. и апос. нунције, 1970. - 1976.
- Силвио Оди, отправник послова, 1951. - 1952.
- Џозеф П. Хурли, про-нунције и затим пост. нунције, 1946. - 1949. и 1949. - 1950.
- Пјетро Сиђизмонди, отпр. послова, 1949.
- Ђузепе К. Мазучи, секретар, 1945. - 1946.
- Еторе Феличи, апос. нунције, 1938. - 1941.
 / Ерменеђилдо Пелегринети, апос. нунциј, 1922. - 1937.- Франческо Керубини, апос. нунције, 1920. - 1921.
У Ватикану
 Сима Аврамовић, амбасадор, 2021. -[9]- Дејан Шаховић, амбасадор, 2017. -
- Мирко Јелић, амбасадор, 2012. - 2017.
 Владета Јанковић, амбасадор, 2008. - 2012. / Дарко Танасковић, амбасадор, 2002. - 2008.- Дојчило Масловарић, амбасадор, 1996. - 2000.
 Ивица Маштруко, амбасадор, 1989. - 1991.- Штефан Цигој, амбасадор, 1985. - 1989.
- Звонимир Стенек, амбасадор, 1981. - 1985.
- Зденко Свете, амбасадор, 1977. - 1981.
- Б. Лиовић, амбасадор, 1976. - 1977.
- Стане Колман, амбасадор, 1972. - 1976.
- Вјекослав Цврље, представник а затим и амбасадор, 1966. - 1972.
- Петар Бензон, отправник послова, 1947. -
- Бранимир Габричевић, привремени отпр. послова, 1946. - 1947.
 /  / Никола Москатело, отпр. послова, 1941. - 1946.[10]- Нико Мирошевић-Сорго, посланик, 1937. - 1941.
- Јеврем Симић, посланик, 1926. - 1936.
- Јосип Смодлака, посланик, 1923. - 1926.
- Лујо Бакотић, посланик, 1920. - 1923.
 Михаило Гавриловић, посланик, 1914. - 1917.
Види још
Референце
Литература
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Dimić, Ljubodrag; Žutić, Nikola (1992). Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918-1941: Prilozi za istoriju. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
- Димић, Љубодраг; Жутић, Никола (2017). Алојзије Степинац: Држава, црква, надбискуп (1934-1941). Београд: Филип Вишњић.
- Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ.
- Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. Београд: САНУ. ISBN 978-86-7025-037-6.
- Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
- Radić, Radmila (2014). „Jugoslavija i Vatikan 1918-1992. godine” (PDF). Annales: Anali za istrske in mediteranske študije. 24 (4): 691—702.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Раковић, Александар (2018). „Кратак преглед улоге Римокатоличке цркве у нарушавању српске државности и разбијању југословенске државности” (PDF). Национални интерес: Часопис за национална и државна питања. 33 (3): 159—174.
Спољашње везе
|
