Односи Србије и Црне Горе
Односи Србије и Црне Горе су инострани односи Републике Србије и Црне Горе. Историја односаПад под турску власт у 15. векуЦрна Гора је била дио Српске деспотовине, све док није освајањем југа Србије (доцније под називом Стара Србија) од стране Османлија 1455. године, одвојена од остатка земље. У то вријеме била је под влашћу Бранковића. Из ове диобе потиче настанак двије одвојене државе - савремене Србије и Црне Горе, које су биле одвојене више од три и по вијека, што је довело до стварања извјесних разлика међу њима, али и очувавања постојећих духовних и културних истовјетности. Црнојевићи су добро осјетили турску најезду и окренули се Венецијанској републици за заштиту. Србија је коначно окупирана од стране Османлија падом Смедерева у вријеме Котроманића 1459. године, а правно је у потпуности опстанак њених династа и велможа у Угарској престао 1537. године. Црна Гора је наставила да живи као посљедњи неосвојени дјелић старе српске средњовјековне монархије, чувајући њене култове и насљеђе, све до 1496. године, када пада под контролу Османског царства, које је и формално укида 1499. године и присваја Скадарском санџаку. Обнова Србије и односи са Црном ГоромПрвим српским устанком почиње процес стварања српске државе центриран у шумадијским крајевима под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, и одмах по избијању и ту почињу планови о границама обновљене српске државе. 1809. године српски устаници побуђују велики дио данашње Црне Горе, знатно већи него што је тада и био слободан, дижући и Васојевиће на буну. У та времена буђења националне свијести, одвија се и црногорско национално буђење али под српским именом.  Викизворник има изворни текст повезан са чланком Начертаније књаза Николе и књаза Михаила 1866. године. Најочигледнији корак ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу су направљени склапањем Тајног споразума од 27. септембра 1866. У ту сврху влада Србије је послала Милана Пироћанца по споразуму на Цетиње. Ослободилачки ратови (1876—1878) Књажевство Србија и Књажевина Црна Гора су заједно на Видовдан 1876. прогласиле Турској рат у којем се дошло до међународног признавања независности и територијалног проширења две државе на Берлинском конгресу 13. јула 1878. Али се није дошло до жељене заједничке границе. Односи Краљевине Србије и Црне ГореКњаз Никола I Петровић је посјетио Београд на Видовдан 1896. Краљ Александар Обреновић је наредне 1897. посетио Цетиње на крсну славу Петровића Ђурђевдан.[1] У спољној политици, односи између Црне Горе и Србије су тас на ваги политичких струјања и у самој Црној Гори, у тзв. уставном периоду. Тај период у политици Црне Горе су обележили прогони политичких противника, монтирани судски процеси и афере.[2] Поводом проглашења Црне Горе за краљевину на Цетиње је допутовала и делегација Србије на челу са престолонасљедником Александром Карађорђевићем, краљевим унуком. У делегацији краљевине Србије налазио се и генерал Степа Степановић, командант 9-ог пешадијског пука који је носио име књаза Николе I Петровића Његоша.[3] У Задужбину краља Петра I на Опленцу пренета је 15. марта 1912. Љубица (Зорка) Карађорђевић.[4] Ослободилачки ратови (1912—1918) Балкански ратови Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија су били савезници у Првом балканском рату, коначном рату за ослобађање од турске власти на Балкану. У том рату је успостављена заједничка граница између две државе Црна Гора је такође била у савезу са Србијом против Бугара у Другом балканском рату. Она је послала помоћ од 12000 људи, од којих је српска Врховна команда, после допуне артиљеријом и осталим потребним деловима, образовала Црногорску дивизију. После Балканских ратова 1913. Краљевина Србија уступа Пљевља Краљевини Црној Гори.[5] Први свјетски рат Краљевина Црна Гора је објавило рат Аустроугарској 5. августа 1914. Аустроугарска војска први пут је ушла и окупирала Пљевља на Преображење 19. августа 1914, потом је заузела Пријепоље и продужила ка Сјеници да гони српску војску. Падом Пљевља настала је велика криза на овом дијелу српско-црногорског ратишта. Од пораза Црну Гору је спасила побједа српске војске на Церу и на Јадру, послије које се аустроугарска војска из Рашке области повукла у Босну.[6] Српски генерали Божа Јанковић и Петар Пешић су били начелници штаба црногорске Врховне команде. Зиме 1915/1916. српска војска се након тројне инвазије на Србију повлачи преко Црне Горе и Албаније на грчко острво Крф. Ослобођење Црне Горе 1918.Црногорски комити који су од 1916. до 1918. водили борбу против аустроугарске окупације су се придружили српским трупама у ослобођењу Црне Горе 1918. и црногорском уједињењу са Србијом, док је мањина 1918. наставила комитску борбу у циљу обнове Црне Горе као државе. Српске трупе су преко црногорске територије укорачиле и на тло Аустроугарске ушавши и заузевши цијелу Боку Которску. После ослобођења у Подгорици се састаје изабрана скупштина која проглашава збацивање црногорске династије Петровић у корист династије Карађорђевић и проглашава присаједињење Црне Горе Краљевини Србији. Унутар ЈугославијеЦрна Гора је са Србијом била у саставу исте државе у раздобљу од 1918. до 2006. Федерализацијом Југославије под комунизмом Црна Гора и Србија су конституисане као две засебне републике. 1992. Србија и Црна Гора одлучиле су ипак да чувају југословенску државу. Донесен је устав са снажним конфедералним елементима. Односи Републике Србије и Црне ГореЦрна Гора је приступила НАТО пакту 2017. Обе државе воде политику приступања ЕУ где обе државе имају статус кандидата за чланство. Билатерални односиСрбија и Црна Гора су успоставили званичне дипломатске односе 22. јуна 2006. године.[7] Спорови између српске и црногорске културе настали су из политичких и државних разлога. Културолошки ништа не разликује Србије и Црногорце, осим политичке историје.[8] 16. октобра 2016. поводом парламентарних избора у Црној Гори 20 држављана Србије је приведено због сумње да припремају терористички напад у Црној Гори укључујући бившег команданта Жандармерије Србије Братислава Дикића. Отворена питањаКосово и МетохијаЦрна Гора је признала једнострано проглашење независности Косова. Црна Гора је гласала за пријем Косова у УНЕСКО 2015. Питање двојног држављанства у Црној ГориНи после десет година од мајског референдума и разлаза Подгорице и Београда, питање двојног држављанства оптерећује две државе, јер су Црна Гора и Србија на различите начине законски регулисале ту област. Ово питање годинама је предмет полемика, пошто се Влада Црне Горе одлучила за рестриктиван закон којим се чува "ексклузивитет". С друге стране, прописано је да "обични грађани", који су стекли услове и већ дуго живе и раде у Црној Гори пре добијања црногорског држављанства обавезно морају да се одрекну претходног држављанства. Коначно, Подгорица, није пристала да у закон унесе Могућност двојног држављанства које је, нарочито, интересовало све који су хтели да имају српско.[9] Положај Српске православне цркве у Црној Гори
Непостојање званичне стратегије Владе Црне Горе о односима са црквама и вјерским заједницама, и као најспорније у свеукупним односима државе са црквама и вјерским заједницама у Црној Гори апострофирано је питање положаја Митрополије и епархија Српске православне цркве, које имају канонско утемељење, легитимитет и признање и континуитет правног субјективитета, и тзв. „Црногорске православне цркве“, коју је, „мимо свих канонских прописа Православне Цркве, 2000. године основала група грађана“[10] Положај српског језика и ћирилице у Црној ГориУ Црној Гори Срби немају пуно право на школовање на свом језику.[11] После преговора 2011. постигнут је договор о називу наставног предмета у образовном систему – наставни предмет у школама зове се „Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност“. Међутим, договор о језику није у потпуности операционализован. Док се рад Комисије за израду програма за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски језик одуговлачи, што представници српске стране у Комисији оцењују планским задржавањем statusа quo „како се у школама ништа не би мењало и деца наставила да уче искључиво на црногорском језику“, односно како би се заобишао принцип равноправности језика.[12] Без обзира на то што Устав Црне Горе чланом 13 ћирилично и латинично писмо ставља у равноправан положај, ћирилица је у Црној Гори готово у потпуности изопштена из државног и административног комуницирања.[13] Посете високих званичника
Економски односиСрбија остварује значајан суфицит у робној размени са Црном Гором.
 Србија је један од најважнијих економских партнера Црне Горе. Постоји обострана заинтересованост за унапређење економске сарадње и за реализацију заједничких инфраструктурних пројеката (реконструкција пруге Београд-Бар и изградња аутопута Бар-Београд), као и у енергетици (слив Дрине, река Комарница), а могући извори финансирања би били фондови ЕУ. Други састанак МК за економску сарадњу одржан је у Београду, 2. марта 2015. године. Значајан број држављана Црне Горе живи и ради у Србији, првенствено у Београду, и обратно држављани Србије живе и раде у Црној Гори посебно у летњој туристичкој сезони. Туризам
ПросветаМноги држављани Црне Горе, првенствено српске националности, долазе у Србију ради стицања вишег и високог образовања.[17] Дипломатски представнициСрбија није имала амбасадора у Подгорици до 2008.[18] У Београду и Нишу
У Подгорици
Код црногорске владе у егзилу
На Цетињу
Поређење
Галерија
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small}
Portal di Ensiklopedia Dunia
