Шушкава согласка (сибилант)[1] е струјна или слеана согласка чиј начин на творба е насочување на воздушниот тек по јазикот кој води до остриот раб на забите, кои се држат доближени. Примери за шушкави согласки во македонскиот јазик се с, з, ч, џ и ж. Меѓународната фонетска азбука (МФА) истите ги бележи со [s][z][ʃ][tʃ][dʒ][ʒ]. Од нив, ч и џ се слеани, а останатите се струјни гласови. Шушкавите согласки имаат својствен силен звук, поради што се користат вонјазично за добивање на нечие внимание („пст!“) или замолчување („шшш!“).
Кај венечнитес’скави шушкави согласки с и з, задниот дел од јазикот образува тесен премин (се „зажлебува“) за да го сосредоточи воздушниот тек, со што се добива висок тон. Кај ш’шкавите струјни согласки како ш ч ж и џ, јазикот е порамен, па затоа тонот е понизок.
Поради нивната карактеристичната сила, дури и малите измени во обликот и положбата на јазикот се забележливи, што дава голем број на шушкави согласки што се разликуваат во рамките на поединечните јазици.
Видови на шушкави согласки
Сите шушкави согласки се преднојазични, но нивната разновидност се должи на обликот на јазикот, местото на допир на јазикот и местото на допир на горниот дел од устата.
На звучна савојственост на шушкавите согласки влијаат следниве параметри:
Ова се забележаните можности на парници наведени со некои јазици како пример. Дијакритичните знаци се упростени за читливост - на некои од паровите им требаат по два знака за точно да се опише нивната твроба.
^1 Овие гласови обично се претставуваат чисто како [ʂ ʐ]. Врвнојазичните задновенечни и подјазичните преднонепчени шушкави согласки не се разликуваат во ниеден јазик, но доколку се јави потреба, врвнојазичните заднонепчени гласови можат да се претстават со дијакритички знак за врвнојазичност како [s̠̺ z̠̺] или [ʂ̺ ʐ̺].
Bright, William (1978), „Sibilants and naturalness in aboriginal California“, Journal of California Anthropology, Papers in Linguistics, 1: 39–63
Dalbor, John B. (1980), „Observations on Present-Day Seseo and Ceceo in Southern Spain“, Hispania, American Association of Teachers of Spanish and Portuguese, 63 (1): 5–19, doi:10.2307/340806, JSTOR340806
Hualde, José Ignacio (1991), Basque phonology, London: Routledge, JSTOR340806
Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN978-0-631-19815-4.
Obaid, Antonio H. (1973), „The Vagaries of the Spanish 'S'“, Hispania, American Association of Teachers of Spanish and Portuguese, 56 (1): 60–67, doi:10.2307/339038, JSTOR339038